Tularaši (Trichoptera)

Fosilni ostaci tularaša datiraju iz perioda Krede (pre 65-140 miliona godina) što znači da oni nisu tako stari, kao jednodnevke i kamenjarke, ali su ipak veoma stari red insekata. U ćilibaru, koji je otkriven na Baltičkom moru identifikovano je preko 140 davnih vrsta tularaša.

Danas na svetu postoji oko 7.000 vrsta. U Evropi oko 400, a kod nas se pretpostavlja da ih ima oko 300 vrsta.

Insekti ovog reda variraju u veličini, od samo nekoliko milimetara pa sve do skoro 4 cm. Njihova boja je neupadljiva: u nijansama svetlo krem, preko smeđe i sive pa sve do potpuno crne. Na krilima obično imaju svetlije i tamnije šare koje su karakteristične za vrstu, a koje imaju za ulogu da se tularaši “kamufliraju” i tako zaštite od predatora.

Latinsko ime Trichoptera potiče od reči “trichos” što na grčkom znači dlaka i “pteron” što znači krilo. U prevodu “insekti sa dlakavim krilima”. Kada se imago tularaša pogleda pod uvećanjem vidi se da su krila ovih insekata zaista pokrivena brojnim dlačicama. Tularaši na glavi nose relativno duge antene. Njihova krila su, kada ne lete, položena iznad tela kao krov na kući (neki ih opisuju i kao “šator”). Prednja krila su im uža, a zadnja nešto šira, ali su skoro iste dužine (ili su prednja nešto duža). Kada insekt miruje krila mu sasvim pokrivaju telo i duža su od njega. Abdomen odraslih se sastoji od 9 segmenata, thorax od 3, a na kraju nemaju repiće. Oni donekle podsećaju na kućne moljce, pa ih neki i nazivaju “vodeni moljci” iako oni to nisu. Zapravo oni su bliski srodnici i u vazduhu, dok lete, oni zaista liče, međutim, kada negde slete sličnost prestaje, jer moljci drže krila u drugom (horizontalnom) položaju i njihova krila su pokrivena “prahom” odnosno veoma malim ljuspicama. Konačno, moljci su isključivo kopneni insketi, a tularaši vodeni. Ipak, granica među ovim srodnim grupama insekata nije tako jasno povučena, pa se mogu sresti moljci koji donekle liče na tularaše i obrnuto. Karakteristika je i jednih i drugih da su uglavnom slabi letači.

Za razliku od jednodnevki i kamenjarki, tularaši imaju potpuni životni ciklus karakterističan za insekte, a koji se sastoji iz sledećih stadijuma: jaje, larva, lutka i krilati insekt (imago). Dužina inkubacije tularaša u jajima zavisi od temperature vode u kojoj se nalaze. Što je voda hladnija taj period traje duže. Većina tularaša ima jednogodišnji ciklus, koji započinje izleganjem larve iz jajeta. Sasvim mlade larve se razlikuju od starijih po dimenzijama pojedinih delova njihovog tela. Tularaši imaju 4 – 6 larvenih stadijuma kroz koje prolaze. Larve brže rastu tokom leta, a sporije tokom zime. Zapravo, tokom zime se javlja stagnacija u porastu. Postoje dva tipa larvi trichoptera: one koje grade kućice (eruciformne – “nalik na gusenice”) i one koje ne grade kućice (kampodeidne – “nalik na crve”). Svima koji su bliski sa živim svetom reka i jezera poznati su tularaši koji grade cevaste zaštitne kućice od najrazličitijeg dostupnog materijala (pesak, kamenčići, biljni materijal). U nekim našim krajevima ih zovu i “čauraši”. Oblik kućice je obično karakterističan za jedinke vrste ili roda, ali se ne može smatrati dovoljno pouzdanim za sigurnu identifikaciju. Smatra se da je tip kućice određen načinom života larvi pojedinih vrsta. Na primer, larve koje žive u brzim potocima grade kućice od težeg materijala (često ugrade i po neki veći kamenčić) dok one koje žive u mirnoj vodi koriste više biljni materijal. Neke jezerske vrste čak umesto da grade kućicu uvlače se u cevaste delove slamke. Larve se kreću po dnu zajedno sa kućicama i sa njihovim porastom postoji potreba za izgradnjom sve većih kućica. Treba imati u vidu da kod nas postoji isti broj (po šest) familija tularaša koji grade i onih koji ne grade kućice, ali se smatra da ima više vrsta koje grade kućice. Larve koje ne grade kućice gmižu po dnu za koje se čvrsto drže svojim snažnim nožicama. Hranu najčešće love pomoću vrećastih mrežica koje prave na dnu reka. U sporijim ili stajaćim vodama postoje i vrste koje slobodno plivaju. Neke larve se hrane drugim manjim životinjama (carnivore), što se posebno odnosi na larve najvećih vrsta za koje se smatra da mogu biti opasne po populaciju manjih jednodnevki u rekama, gde se dosta namnože. Druge larve su biljojede (herbivore), iako tih vrsta nema mnogo. Konačno najveći broj larvi su omnivore koje mogu da koriste najrazličitije izvore hrane.

Larve tularaša predstavljaju značajnu hranu za pastrmke, bilo da grade kućice ili ne. Za pastrmke ne predstavlja nikakav problem što su neke larve u kućicama – one ih uzimaju i takve. Zbog toga se mogu koristiti imitacije Rhyacophila Larva i Cassed Caddis koje postoje u većem broju kombinacija boja.

Kada larva završi razvoj ulazi u stadijum lutke. One vrste koje grade kućice zatvore se u njima i kućicu fiksiraju negde na dnu reke. Larve koje ne grade kućice stvore neku vrstu zaklona od peska i kamenčića obično na većem kamenu na dnu. U tom periodu lutke stvore zaštitnu ovojnicu (kokon) oko sebe i miruju, a njihovo telo se transformiše. U toku perioda lutke dešavaju se značajne promene na telu tularaša. Lutka dobija osnovne karakteristike odraslog insekta. Formiraju se krila, koja su postavljena ispod tela. Telo se takođe potpuno formira kao i noge. Ispod lutkine košuljice nazire se odrasli insekt koji će u odgovarajućem trenutku izleteti iz nje.

U značajnoj knjizi Caddisflies (1981) Gari Lafontejn (Gary LaFontaine, 1945 – 2003) je opisao tok tipičnog rojenja tularaša. U toku procesa, kada insekti izleću iz vode, mogu se razlikovati tri zone u kojima se grupišu.

Prva zona koncentracije – pri dnu

Obično više sati pre glavnog rojenja poneki tularaš se može videti kako izleće iz vode. U početku pastrmke ne obraćaju pažnju na tu pojavu, ali ubrzo počinju da se hrane. U toj fazi retko se podižu da ulove insekte pri površini. Prilikom presvlačenja potpuno formirani krilati insekti nalaze se u tankoj i elastičnoj lutkinoj opni, koju progrizaju da bi izleteli napolje. Kod većine vrsta ovo se ne dešava odmah po izlasku iz kućice. Pre nego što krenu da plivaju ka površini vode, gde će se osloboditi lutkine opne, oni moraju da stvore vazdušne mehuriće unutar opne. Uz pomoć tog vazduha lutka se penje ka površini. Dok se ne stvore mehurići lutke blizu dna bivaju nošene vodenim strujama, čime za pastrmke one postaju lak i bespomoćan plen. To je prva pauza u rojenju tularaša koja se dešava pre glavne aktivnosti. U toj fazi pastrmke se zadržavaju pri dnu prikupljajući lutke koje im nanosi vodena struja. One tako mogu satima da se hrane i da pri tome nijednom ne probiju površinu vode. U ovoj fazi najproduktivniji način lova je zabacivanje uzvodno i puštanje da mušica inertno pliva blizu dna.

Druga zona koncentracije – između dna i površine

Kada se nađe u tekućoj vodi lutka tularaša počinje da “napumpava” svoju opnu i da “vesla” nožicama sa ciljem da se domogne površine, na kojoj dolazi do presvlačenja. Na površini vode krilati insekt se intenzivno trudi da se oslobodi lutkine opne i da se probije u vazdušnu sredinu. Većina tularaša ne provodi mnogo na površini, ali taj proces ipak traje neko vreme i tada insekti, koji bespomoćno plivaju, postaju plen pastrmke. To je druga faza u rojenju tularaša, koja na vrhuncu rojenja dovodi do grupisanja ogromnog broja bespomoćnih insekata na površini vode. Tada se pastrmke hrane na ili blizu površine i to je vrlo upadljivo. Pri lovu one obično naprave mali zaokret na površini, da bi se zatim vratile nazad na svoju poziciju. Poneka riba, koja se jako zaleti za plenom, može i da iskoči iz vode. Kada započne glavno rojenje ribe se približavaju površini, pošto se u toj zoni javlja najveća koncentracija lutki. Tako postižu najefikasniju ishranu. U tom periodu pastrmke se obično hrane na jedan od sledećih načina:

1. nalaze se pri dnu i prate uspinjuće insekte koje uzimaju u momentu presvlačenja blizu površine;
2. nalaze se pri dnu i presreću lutke koje se dižu ka površini, na većoj ili manjoj dubini;
3. nalaze se blizu površine i skupljaju insekte u fazi presvlačenja.

Koji od ovih načina ishrane će pastrmka odabrati zavisi od brzine podizanja insekta i vodenog toka. Treći način obično se dešava na sporijim vodenim tokovima, a prva dva na bržim.

Efikasne taktike za pecanje u ovoj fazi rojenja sastoje se u imitranju ponašanja insekata. Kada se pastrmke hrane na prva dva načina onda je efikasan takozvani “Leinsering lift”, tehnika u kojoj se imitacija lutke vodi od dna ka površini uz aktivno kretanje. Nasuprot tome, kada se hrani na treći način onda se najbolje lovi emerdžerima, mušicama koje se nalaze u samoj površini, na pola izvan, a drugom polovinom u vodi. Verovatno ni jedan stadijum u životu insekata ne izaziva tako izrazitu selektivnost kod pastrmki kao što je to slučaj sa lutkama tularaša, najviše zato što vazdušni mehurići, koji se nalaze ispod opne, predstavljaju vrlo upadljivu vizuelnu osobinu. U ovoj fazi dobra prezentacija mušice nije dovoljna za uspeh. Pored prezentacije neophodna je i adekvatna imitacija faze insekta kojom se riba hrani.

Treća zona koncentracije – površina

Kada glavno rojenje prođe i na površini vode nema aktivnosti mnogi mušičari prestaju sa ribolovom, ali se i tada može imati par sati dobrog ribolova. Tokom rojenja procenat insekata koji nisu sposobni da se presvuku je mali (obično se nazivaju cripples što znači da se radi o obogaljenim insektima). Tada njihov broj nije dovoljan da izazove selektivnu ishranu. Smisao selektivne ishrane, koja je instinktivna reakcija na pojavu insekata (hrane), je u efikasnom korišćenju energije. Kroz selektivnu ishranu pastrmka prikuplja maksimum energije za svoj organizam uz minimalne gubitke. Tokom glavnog rojenja cripples nisu značajni, jer ih nema mnogo. Međutim većina njih ostaje da pliva na povšini vode, pa bivaju naneseni na mesta gde se formiraju kontra -.struje i pena. Posle rojenja cripples mogu da postanu glavna hrana pastrmkama koje se iz glavnog vodenog toka pomeraju na mesta gde mogu da nađu ove polu-presvučene insekte. Najbolje imitacije ovih insekata su mušice koje leže u samoj vodenoj površini, sa širom rastvorenim krilima.

Trajanje krilatog perioda u životu tularaša je obično oko 2 nedelje, iako to može biti duže ili kraće. U odnosu na larve, lutke izgledaju drugačije – na njima se vide začeci krila kao i nožice slične onima koje ima imago. Kada se transformacija završi, lutke snažnim vilicama progrizu otvor na zaštitnoj ovojnici i kućici i kreću na neizvestan put prema površini vode. Na površini dolazi do relativno brzog presvlačenja, odnosno izletanja krilatog imago tularaša iz košuljice lutke. Neke vrste aktivno plivaju ka površini dok druge to postižu nagomilavanjem gasova ispod lutkine košuljice. Presvlačenje se dešava tako što na leđnom delu dođe do pucanja lutkine košuljice usled pritiska gasova, koji se tu akumuliraju. Kroz taj otvor krilati insekt vrlo brzo izlazi, njegova krila se oslobađaju i sposoban je da poleti u vazduh. Izletanje jedinki iste vrste često ume da bude masovno, jer u zavisnosti od temperature vode one u istom periodu dostižu određenu fazu zrelosti. Najviše vrsta izleće u leto i jesen, a manje u proleće. Neke vrste izleću kasno noću, a neke izlaskom na kamenje na obali – zbog toga lutke tih vrsta najčešće izbegnu da ih pastrmke pojedu. Međutim, lutke onih vrsta koje izleću iz otvorene vode, a posebno one koje to čine dok još ima nešto dnevne svetlosti, su važna hrana za pastrmke, a time i značajan uzor za imitirajnje. Postoje mnoge verzije mušice koja se zove Caddis Pupa ili Sedge Pupa, sve su one relativno jednostavne, ali izuzetno lovne u vreme kada tularaši masovnije izleću iz vode. Iako ima mnogo vrsta, njihove lutke se malo razlikuju, a njihova tela su obično zelene, žute ili svetlo smeđe boje. Tačna identifikacija pojedinih vrsta tularaša je u glavnom nepotrebna, jer se sa imitacijama u par navedenih boja i nekoliko veličina pokrivaju gotovo sve vrste tularaša.

Krilati tularaši se udaljavaju od reka iz kojih su izleteli i kriju se u vegetaciji. Ponekad su u stanju da se udalje i nekoliko kilometara od reke. Tokom većeg dela dana ovi insekti neupadljivih boja se kriju u vegetaciji i na drugim pogodnim mestima. Dužina života imago oblika je obično nekoliko dana, iako izuzetno to može biti i duže. Obično su tularaši aktivni tokom noći, jutra i sumraka. Mužjaci i ženke se nalaze uz pomoć mirisnih žlezda koje poseduju mužjaci. U to vreme dolazi do sparivanja mužjaka i ženki posle čega se ženke vraćaju na vodu da snesu jaja. Njihova jaja su obložena lepljivom masom koja omogućuje da se prihvate, odnosno zalepe na nekom mestu na dnu reke. Ima više načina na koji ženke tularaša polažu jaja, pri čemu to nije specifično za vrstu. Jedinke iste vrste mogu da se različito ponašaju, zavisno od okolnosti.

Ukupno ima pet različitih metoda polaganja jaja:

1. ženka dodiruje površinu vode vrhom abdomena leteći nisko iznad nje i polaže po nekoliko jaja odjednom;
2. ženka sleti na površinu vode, položi nekoliko jaja, zatim leti dalje i ponavlja postupak;
3. ženka ulazi u vodu sa obale, roni i polaže jaja na dnu;
4. ženka pliva po površini vode a zatim zaroni i polaže jaja na dnu i
5. ženka snese jaja izvan vode, obično na vegetaciji u blizini, a larve padaju u vodu odmah po izleganju.

Očigledno da se ovako različiti vidovi ponašanja ne mogu imitirati jednom vrstom veštačkih mušica. Ponašanje ženki pri polaganju jaja je izuzetno značajno kako za pastrmke koje se njima hrane tako i za način na koji ćemo voditi veštačku mušicu. U slučajevima kada se sve odvija na površini vode plivajuća mušica će biti vrlo uspešna, ali kada ženke zaranjaju u vodu onda je vlažna imitacija pravi izbor. Sve imitacije koje vam ovom priliko nudimo imitiraju samo opšte karakteristike tularaša, ali i kao takve daju odlične rezultate, dozvoljavaju vam da se bavite više uživanjem u samom mušičarenju i kao takve vam ih toplo preporučujemo.

Goran Grubić i Aleksandar Panić, jun 2008.

www.flyandtrout.com