Lipljan u meni

Komentar Đorđa Škorića na tekst objavljen u listu Mušičar – Grupni portret s kraljem.

Cijeli život sam čekao da se mogu potpuno i bez ostatka posvetiti ribolovu na viteza lipljana (lipena). Eto i sada imam ovih nekoliko slijedećih penzionerskih godina, koje mogu provesti ispunjavajući tu želju.

Moj najstariji pokojni ujak, Dane me „navadio“ na lipljana čiji je zaljubljenik bio i on bez ostatka. Jedno predvečerje smo stajali na mostu u Vojkovićima, na Željeznici (kraj Sarajeva), on i ja njegov desetogodišnji netijak (nećak). Primjerom mi je dokazivao razliku između pastrve i lipljana. Na predvez je montirao praznu udicu, desetku i sa mosta lagano počeo da dodiruje površinu vode pod dobro osjenjenom vodom uz vrbe. Poslije tri-četiri dodira, iz sjene je uz pljesak izletjela pastrva 1,40kg i uzela praznu udicu.

„E vidiš moj ribare ovakovu glupost lipljan neće nikada učiniti, samo halapljiva pastrva“. Time me je za navijek „kupio“. Lovim i dan danile, i pastrve i klenove, skobalja (sitan crni mrav 20-ka, posebno na Krivaji – augustovske večeri!) čak i mladuljke na mušicu sa velikim zadovoljstvom, ali lipljan je jedan.
Možda po načinu uzimanja mušice, mu je jedino slična Neretvljanska meka ili zlousta iz Zrmanje – Krupe.

G. Paniću ne zamjerite dedi na ovim mojim reminiscencijama o vitezu lipljanu i meni.

Priredio Ivan Korhner
Foto: Arhiva Mušičara