Grupni portret s kraljem

Grupni portret s kraljem

lipljan i musicar webGrupni portret s kraljem
O lipljanu / Politikin Zabavnik

Već samom pojavom ova riba nikoga ne ostavlja ravnodušnim, bilo zbog prelepog leđnog peraja, bilo zbog svoje neizmerne ljubavi prema slobodi

Sve što ću napisati o lipljanu malo je i nedostojno tog kralja brzih i bistrih, ne nužno i planinskih reka. Ako je pastrmka kraljica, lipljan je kralj prozirnih voda.

Te dve plemenite riblje vrste nisu ni u kakvom rodu, ali se podnose, mada jedna drugoj nemilosrdno tamane ikru, a pastrmka i mlađ, lipljanovu kao i sopstvenu. Ali, kad porastu, nekako se naviknu jedno na drugo, i dele zajednički prostor. Istina, pastrmka više voli da bude u kraju toka, u senci, uz podlokanu obalu ili u čkalju. Na sredinu reke ili potoka izlazi retko, u jutro i sumrak kada traži plen, dočim lipljan više voli brzak i preliv, mesto gde se sustiču dva tumbasa (vodena kraka), ponekad i maticu, izlazak iz vira, i zbog tog stalnog otpora jakoj struji vrlo je snažna riba.

O lipljanu se u svetu pišu knjige i izlaze posebni časopisi. Rasprava o tome da li je on salmonid ili bela riba prilagođena hladnoj i brzoj vodi traje li traje, bez izgleda da bude jednom za svagda razrešena. Izgledom mnogo više podseća na belu ribu, ali zaista ima navike i način života salmonida. Upoznavanje sa lovom te ribe jedan je od najlepših detalja moje ribolovne biografije. Neka se ovo što govorim ne shvati kao izliv skromnosti, već kao parafraza jedne Čehovljeve misli: Čovek koji u životu nije lovio ribu nešto je vrlo ozbiljno propustio.
Nego, da najpre čujemo šta o lipljanu kaže moj drug Taslaman, majstor za lipljana, inače jedan od retkih ljudi koji ceo bogovetni dan može da provede na reci bez griže savesti da je to vreme uludo prosuo, da ne reknem da ga je mogao iskoristiti na neki drugi način. Što je neuporedivo. Jer, za razliku od svakodnevnog, običnog vremena, dan na reci je, ukoliko ste istinski, sportski ribolovac, duboko bezinteresan čin, dakle, po Imanuelu Kantu, vid estetike .

Taslaman ima reč :
“Već samom pojavom lipljan nikoga ne ostavlja ravnodušnim. To je izuzetno lepa, graciozna riba koju posebno izdvaja njeno magično leđno peraje divnih nijansi, od plavičaste do crvene s ljubičastim tačkama. Kada je napeto, lipljanovo leđno peraje podseća na jedro ili ponosno razvijenu zastavu. Reč je o neverovatno opreznoj i plašljivoj ribi kojoj je teško prići, a još je teže prevariti i upecati. Lipljan toliko voli život i slobodu da, jednom zakačen na udicu, ne odustaje od borbe do poslednjeg atoma snage. Neko bez iskustva u mušičarskom ribolovu može da pomisli da to nije ništa novo i da je sličan slučaj sa svim ribama, ali samo onaj ko je na lagani mušičarski štap i izuzetno tanak najlonski predvez upecao lipljana, pogotovo većeg, a to su svi oni duži od 40 i više centimetara, po kapitalnom izuzetku i preko 50, znaju šta to znači.
Zakačeni lipljan će koristeći svoje veliko leđno peraje u sprezi sa snagom vodenog toka, pri tom nalazeći zaklone iza kamenja i u podvodnom rastinju, učiniti sve da se oslobodi udice. Pri tome će na veliki ispit staviti ribolovca i njegovo umeće kao i pribor sa kojim se lovi. Iz tog okršaja on vrlo često izlazi kao pobednik. Ali ako ipak i pored svih silovitih begova i otpora lipljan ipak bude savladan, to će se desiti tek kada u njemu ne bude više ni zračka životne energije. U trenucima kada taj srčani borac dozvoli da ga ribolovac uzme u ruke i oslobodi udice, on je toliko slab i bespomoćan da nije u stanju da se održava u vodi. Ako bi odmah bio pušten, jaka struja i neizbežni sudari sa kamenitim dnom ubrzali bi njegov kraj. Tako iznurenu ribu potrebno je, usmerenu glavom prema toku, pridržavati u vodi sve dok ne počne sama da pliva i odupire se struji. Čak i tada treba pažljivo nadzirati njen oporavak. Kada se malo povrati, lipljan će se pomeriti samo do najbližeg, delimično zaklonjenog mesta, gde će, najčešće uz same noge ribolovca koji ga je ulovio, ostati neko vreme, dok sasvim ne ojača .
A uživanje u toj veličanstvenoj slici prekrasne, srebrno – zlataste ribe koja pliva uz čizmu onog koji je u međusobnoj borbi pobedio da bi joj na koncu poklonio život i pomogao joj da se u njega vrati, to je velika privilegija, više od viteštva i strasti zajedno, to je ono zbog čega vredi biti ribolovac.”

Porodična riba
U Srbiji lipljan nije naročito rasprostranjen. U većem broju ima ga u Drini i drinskim pritokama, gde je važna sportska riba, a sporadično se javlja u Velikom Rzavu, Mlavi, Gradcu, Studenici, Rasini … Sve ribe su na svoj način lepe, lipljan je uz to i elegantan. Protegljasto telo prekriveno mu je sitnom, čelično – srebrnom krljušti; ima malu, oštro svedenu glavu sa još manjim ustima, pa se uglavnom, vredno kupeći ono što mu voda nanese, hrani jedva vidljivim mušicama, račićima i drugim sitnim vodenim organizmima. Ponekad jede besomučno, kao nezasit, i ukoliko prevarite takvog on će izbaciti stomačni sadržaj. Ako vam se neko pohvali da je uhvatio lipljana na strimera, voblera ili metalnu varalicu znajte da to nije zbog toga što je želeo da proguta te krupne, ponuđene mamce, već je, slično mreni, instinktivno pojurio uljeza u svom lovnom okruženju. Lipljan je, inače, porodična riba, što znači da voli društvo srodnika, pa često, ukoliko se umirite, više njih ume da vam priđe do pod same noge, što zbog radoznalosti, što zbog toga što skuplja hranu koju čizmama podignete sa šljunkovitog ili travom obraslog dna. Zato se nesportskim smatra takozvano muljanje nogama jer se lipljan tada uzbudi i postane sasvim neoprezan, pa ga je lakše prevariti .

Lipljan radi na “cug”, rađe po danu nego u sumrak, bolje kada je oblačno, ali zna da i po najvećem suncu doslovno pomahnita, što traje srazmerno kratko. Ukoliko propustite taj interval ili se sutradan vratite na mesto na kojem ste juče uspešno lovili učiniće vam se da tu ne postoji nijedna jedina riba. A onda opet – neki put iznenada, a neki put kao da ste navili sat – počinje gozba! Pri nižem vodostaju morate se pritajiti i sačekati ga da se vrati staništu gde obično boravi i gde ga lovite, dok pri višoj vodi treba češće menjati mesto za lov. Pribor obavezno mora da bude prefinjen, najlon što tanji, udica što sitnija, izuzimajući prolećno doba godine, posle mresta (april – maj), kada ga je moguće prevariti i na krupniju mušicu ili nimfu. U mrestu, lipljan se okuplja u manja jata, slabije se hrani, a mužjaci dobijaju izrazitije boje, po čijem intenzitetu sasvim pouzdano možete utvrditi da li se sprema za ljubavnu igru ili je već površio taj posao. Lipljan se ne mresti lako, iz trista razloga. Zrele ženke, a takve su tek u trećoj godini života, ne polože više od desetak hiljada jajašaca, temperatura voda ne sme da bude niža od 5, niti viša od 10 stepeni, a važan je i oblik podvodnog tla, jer se oplodnja ikre vrši u plitkim jamama na čije dno padaju samo oplođene ćelije, dok ostale odnese struja i pojedu druge ribe. Lipljan se ne mresti u dubokoj vodi, pa ukoliko živi u jezerima ili dubljim rekama izlazi na mrest u pliće, podesnije pritoke.

Pegavi lepotan
Lipljan je riba evroazijskog kontinenta, s tim da više voli severnija područja, u sredozemnom pojasu ga nema ili je vrlo redak (u našoj blizini reke Soča i Morača). Latinsko ime mu je Thymallus thymallus, zbog toga što miriše na timijan, tamjan. Lokalni nazivi su mu i lipen, lipljen, lipac i lip. Kao i štuku smatraju ga prastarom ribom koja se oblikovala u drevnim rekama i jezerima na čijim obalama nikada nisu stajali ljudi, jer ih u to vreme nije ni bilo. U predanjima kruži priča o tome da se lipljan raširio po Evropi pre desetak hiljada godina, po završetku poslednjeg ledenog doba, kada je otapajući led stvorio ogromnu reku. Ona je od Karpata tekla prema Atlantiku, između Engleske i današnje Skandinavije u koju je pegavi lepotan dospeo preko Baltičkog mora, tada još slatkovodnog jezera .

Zanimljivo je da u anglosaksonskom svetu lipljan nije na naročitoj ceni, smatraju ga dotepancem (nema ga u vodama Irske), ali, ko bi i kako mogao do kraja da pronikne u principe po kojima se ribe vrednuju, to ni nepomenik ne bi mogao znati. Cvergl i sunčani karaš su kod nas korov, a u Americi, gde rastu veći, srazmerno su cenjene sportske ribe. Od šarana su engleski ribolovci napravili mit, dočim ga kolonizatori Australije i Amerike, potomci istih tih Engleza, smatraju šuftom. Lipljan je za Engleze jedva vredan pomena, a u ostatku Evrope, kao i Sibiru, on je pravo malo riblje božanstvo.

Lipljan ima orlovski vid, i savršen je plivač. Sumnjičav je, plaši ga sve, ne samo ribolovčeva nego i sopstvena senka, jak zvuk, hodanje po vodi, prvi zamah štapom. Kao niskoreproduktivna riba koja ne podnosi ni najmanje zagađenje vrlo je ugrožen. Kapitalni primerci, osim u strogo čuvanim revirima, sve su ređi, a primećeno je i da se zbog smanjenja brojnosti mresti ranije od svog biološkog kalendara (ponekad već u martu), što utiče na kvalitet i veličinu poroda, pri čemu mrest ne uspeva svake godine. Na sreću, moguć je veštački uzgoj mlađi, pa se onamo gde ima volje i para vrše poribljavanja opustošenih voda. Zato se, moliću lepo, ne obazirite na propise, u pozitivnom smislu, naravno!

lipljan i musicar webSvakog, doslovno svakog lipljana vratite u vodu, da biste iduće godine imali šta da lovite. Zar je malo onaj adrenalinski udar koji osetite svaki put kada kralj silovito napadne mamac (“dovoljno mi je to što sam uspeo da ga nadmudrim”, kaže nama majstor Dragoljević, a Taslaman i ja se sa tim zdušno saglašavamo), zar je malo što ćete, kao na kakvom viteškom turniru, uživati u borbi sa gospodarem brzaka koji je raširio svoje perajno jedro i neće na obalu, ni po koju cenu. Ukoliko ga ipak privučete sebi i prihvatite meredovom, obavezna je fotografija, grupni portret s kraljem, za uspomenu i dugo sećanje.
Škljoc!

Autor: Mihajlo Pantić;
Ilustrovao: Milan Tucović
Politikin Zabavnik

Loading

6 Comments on “Grupni portret s kraljem

  1. Izuzetan tekst o kralju riba. Sve pohvale za autora… Bilo je veliko zadovoljstvo čitati ove redove.

  2. Cijeli zivot sam cekao da se mogu potpuno i bez ostatka posvetiti ribolovu na viteza lipljana (lipena). Eto i sada imam ovih nekoliko slijedecih penzioerskih godina, koje mogu provesti ispunjavajuci tu zelju. Moj najstariji pokojni ujak, Dane me “navadio” na lipljana ciji je zaljubljenik bio i on bez ostatka. Jedno predvecerje smo stajali na mostu u Vojkovicima, na Zeljeznici (kraj Sarajeva), on i ja destogodisnji netijak. Primjerom mi je dokazivao razliku izmedju pastrve i lipljana. Na predvez je montirao praznu udicu, desetku i sa mosta lagano poceo da dodiruje povrsinu vode pod dobro osjenjenom vodom uz vrbe. Poslije tri-ceiri dodira, iz sjene je uz pljesak izletjela pastrva 1,40kg i uzela praznu udicu. “E vidis moj ribare ovakovu glupost lipljan nece nikada uciniti, samo halapljiva pastrva”. Time me je za vavijek “kupio”. Lovim i dan danile, i pastrve i klenove, skobalja (sitan crni mrav-20-ka, posebno na Krivaji – augustovske veceri!) cak i mladuljke na musicu sa velikim zadovoljstvom, ali lipljan je jedan. Mozda po nacinu uzimanja musice, mu je jedino slicna Neretvljanska meka ili zlousta iz Zrmanje – Krupe.
    G.Panicu ne zamjerite dedi na ovim mojim reminiscencijama o vitezu lipljanu i meni.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

*