Zunzara za protu

Bablje leto je bilo na izmaku. Svi TV kanali najavljivali su drastičan pad temperature i kišu. Gotovo je sa sunčanim danima i bistrom vodom. I to baš sad kad sam otkrio nešto što istražujem nekoliko godina.

Sate i sate ribolova potrošio sam tražeći veštačku mušicu koju bi protfiš (jaz) uzimao „bez pardona“. S promenljivim uspehom, nekad sa puno radosti, a uglavnom sa puno razočarenja, vraćao sam se kući sa vode i sabirao iskustvo. Retko sam uspevao da prevarim tri, četiri ribe na nimfu ili malog strimera, a već sledećih nekoliko puta nisu marili ni za šta. Tamiš je bio idealan za mušičarenje; bistar, niskog vodostaja, a vreme sunčano i toplo. Protfiši su se javljali odajući se pravljenjem malih kolobara i kupeći nešto sa površine. E to „nešto“ me je izluđivalo. Pokušavao sam da to „nešto“ uhvatim mrežicom od tila, tek da vidim šta je, a po mogućstvu i da navežem imitaciju na udici. Ali mrežica je bivala prazna. I dalje „to nešto“ ostaje misterija. Bugi mi je rekao da je pre par dana video veliko jato protfiša na Ordiviru, mestu gde se spajaju Tamiš i rukavac Karaš. Tu u blizini, kod Gujine Kolibe, je i naše mesto za pecanje smuđa, pa sam poneo mušičarski pribor da prekratim vreme do mraka. I stvarno, čim su se talasi od čamca smirili, svuda oko nas videli su se mali kolobari.

Protfiši su krenuli da jedu „ono nešto“ sa površine. Otvorio sam kutiju sa veštačkim mušicama i pogledao da li ima nešto u njoj što do sada nisam probao. Pažnju mi je privukla potpuno realistična kreacija obične muve, „zunzare“. Vanja „iz Niš“ ju je vezao kao živu; svetlucavo zeleno telo, buljave braon oči, noge i krila kao prava. Ovo vole da jedu sve ribe, pa da probamo. „Nisam poneo ’mušičarac’“, rekao je Bugi, „a nešto mi govori da ću da se pokajem“. Na vršni predvez debljine 0,16mm vezao sam muvu koja je izgledala kao da je baš sad uzletela sa neke mrtve životinje na koju je položila jaja. Čamac je bio usidren na sredini reke. Obe strane obale su obrasle jasenom i vrbom. Ispod grana, koje su skoro dodirivale površinu vode, plašljivi protfiši su se osećali sigurno, pa ih je tu i bilo najviše. Izvukao sam strunu sa čekrka i raspucao je u vazduhu. Iz prve sam „ubo“ daljinu i to malo uzvodno ispred mesta gde se javio poslednji protfiš. Muva je poprilično „bućnula“ u vodu i sigurno skrenula pažnju na sebe. Lagano je plovila sve dok vodena struja nije ponela kanap koji ju je povukao za sobom. Izgledalo je kao da se „zunzara“ bori da poleti sa vode.

Nešto se pomerilo iza nje. „Eno ga, uzeo je“, uzbuđeno je prošaptao Bugi. Potegao sam u trenu, ali riba ipak nije ostala na udici. Poranio sam. Grozničavo sam ponovio zabačaj na isto mesto. Ovoga puta, čim je muva zaparala vodu, nestala je sa površine uz jedva čujni „plop“. Kontra i riba je bila tu. Po onome što se desilo na površini mislio sam da sam ulovio nekog kedera, ali ova riba je „pumpala“ štap i htela je lako napolje. Lep prota, pokilaš, pojavio se na površini sa sve kao krv crvenim perajima. „Opa, ’zunzara’ radi“, radovao se Bugi, „valjda nije slučajnost, probaj opet“. Pošto je ovo bio za mene značajan „istorijski“ trenutak, zamolio sam Bugija da me fotografiše. „Kako da ne“, rekao je on „a gde ti je fotoaparat?“. Nisam mogao da verujem da sam ga zaboravio. Mogu pre da zaboravim štap nego fotoaparat. Uvek je pored mene u čamcu, ali eto, desilo se da ovaj važan trenutak ostane nezabeležen. Sad nam je bilo važno da ulovimo što više protfiša da bi teoriju o „zunzari“ potkrepilli dokazima. Podigli smo sidro i pustili da nas nosi voda. Ja sam zabacivao muvu redom pored obale i gle čuda, u svakom trećem, četvrtom bacanju protfiš je krenuo da uzme imitaciju. Neke sam „mašio“, a neki su, bogami, ostajali na štapu i pružali pristojan otpor. „Čoveče“, oduševljen je bio moj kompanjon, „nisam ni znao da ih ovoliko ima u Tamišu“. Teorija o „zelenoj muvi“ je na najbolji način potvrđena. Desetak ulovljenih i ko zna koliko promašenih prota najbolji su dokaz. Bio sam presrećan. Jedino, nismo se slikali.

Srećom, kako to obično biva, vremenska prognoza je bila pogrešna. Imao sam pred sobom još jedan lep, sunčan dan. Bugi, Rade i Vlada, ljudi sa kojim obično idem u ribolov, su bili na poslu. Ko li će da me slika sad kad upecam protu na muvu? Badava mi je lep dan kad nemam fotografa. Jedino mi je ostala na raspolaganju moja ćerka Ana. Iako je sada odrasla, voli ponekad da ide sa mnom na pecanje. Dok je bila mala redovno smo išli na Tamiš i Dunav zajedno. Sada se to proredilo, ali sam znao da će pristati. „Ćero, sine, ’oćeš sa ocem da ga slikaš kako peca ribu?“, pitao sam i dobio potvrdan odgovor.

Riba nije radila baš kao prethodnog dana, ali je ipak bilo dovoljno za slikanje. Protfišima, zaljubljenim u „zunzaru“, pridružilo se i nekoliko manjih bucova.

Autor teksta: Srđan Savulov
Objavljeno u ribolovačkom magazinu “Reviri Srbije”, broj 33, Decembar 2011.

Sa sajta: https://www.sportskiribolov.co.rs/destinacije-vode/zunzara-za-protu

Priredio Ivan Korhner