Vidra

Vidra (Lutra lutra)

Vidre mogu biti duge oko 1,20m, od kojih na rep otpada 40-ak cm. Telo im je izduženo sa dugom i gustom dlakom obično tamno smeđe boje (mada postoji više nijansi) obično sa malo svetlijom dlakom na stomačnom delu. Krzno je glatko i vodootporno, a dlaka oštra i kruta, tamnija na krajevima a svetlija pri korenu.

Rep je dug i malo spljošten pa im služi kao kormilo dok rone u potrazi za plenom. Uši su male, zaobljene i, kao i nozdrve, mogu se zatvarati pod vodom.
Vidre imaju po pet prstiju na nogama i plivaće kožice između prstiju pa joj noge služe kao vesla. Na prstima ima kandže koje joj služe za hvatanje plena. Može da se uspravi na zadnje noge i tako stoji i po nekoliko minuta.
Njihovo prirodno okruženje je voda. Vidre su izvrsni plivači. Pod vodom mogu zadržati dah i do 2min. U vodi im nijedan plen ne može pobeći, jer mogu da plivaju u svim pravcima pa i protiv struje bez mnogo muke. Njihovo vitko i snažno telo im omogućuje veliku brzinu i pokretljivost. Iako su joj noge kratke i izgleda više kao da puzi po zemlji, ona nije spora na kopnu kako bi se možda očekivalo, pa čak mogu prelaziti velike razdaljine u potrazi za novim izvorom hrane.

Rasprostranjenost
Nekada su vidre bile veoma rasprostranjene po čitavoj Evropi ali se tokom godina njihov broj smanjio jer su lovljene i ubijane zbog krzna, zbog štete koju su nanosili na ribljim uzgajalištima… Saobraćaj je često fatalan po njihove živote jer tokom obilaska svoje teritorije mužijaci prelaze puteve pa nastradaju pod točkovima automobila, kamiona… Krajem 1950-ih godina broj jedinki ove vrste drastično se smanjio zbog zagađivanja reka pesticidima – riba kojom se one hrane je bila zatrovana pa je to uzrokovalo na smanjenje broja vidri.

Danas se vidre pretežno mogu naći u Velikoj Britaniji, naročito Šetlandskim ostrvima, u Italiji, Skandinaviji, Rusiji (Sibir), ali i u drugim krajevima kontinenta pa i kod nas u Srbiji.

Način života
Vidrino stanište su bistre, nezagađene reke i kanali oko kojih ima drveća i grmlja da mogu da se sakriju među njhovo korenje. One kopaju svoje jazbine pod zemljom. Ulaz u jazbinu se nalazi oko pola metra ispod površine vode. Od ulaza vodi jedan hodnik dug oko 2m do velikog brloga koji je uvek suv, a od brloga vodi jedan uski hodnik do površine i služi kao dovod vazduha. Ponekad se useljavaju u napuštene jazbine jazavaca i lisica ili koriste rupe u obali koje je reka izdubila i produbljuju ih, pa se u njima nastanjuju.

Ishrana
Vidre su isključivo mesojedi. Hrane se praktično svime što može da ulovi: ribom, rakovima, vodenim insektima, manjim pticama, žabama, jajima, pa čak i mladim zečevima i kunićima. Naročito voli jegulje i pastrmke. Malo koji plen može da im umakne. Dok god je pod vodom, a pored nje se pomera nešto živo, ona će krenuti u lov čak i ako je pre toga već nešto ulovila.

Ponašanje
Ove životinje su u glavnom aktivne noću. Veoma su oprezne, ima dobro razvijena čula sluha, vida i njuha i sposobna je da primeti opasnost na udaljenosti od stotinjak koraka. Kad oseti opasnost, vidra beži u vodu jer se tamo oseća najsigurnije. Dnevno jedu oko 1 kg hrane. Mladunce je veoma lako pripitomiti. Vidre se mogu istrenirati – Kinezi koriste jednu vrstu vidri za ribolov. Pripitomljena vidra je jako umiljata i prati gospodara u stopu kao pas.
Često se mogu videti vidre u igri, kako mladunci tako i odrasle jedinke: plivaju na leđima i umivaju se prednjim šapama, češkaju se po stomaku, zimi se na stomaku kližu po snegu i ledu, igraju se međusobno… Vidre su veoma razigrane i dobroćudne životinje.
Mužijaci imaju velike teritorije duge od 1 do 40km na kojima živi i po nekoliko ženki koje on posećuje kad su spremne za parenje. U potrazi za novim izvorima hrane, vidre mogu da pređu velike udaljenosti. Zimi prelaze velike udaljenosti kližući se na stomaku i odbacujući se nogama. Granice svoje teritorije obeležavaju izmetom i ostavljanjem mirisa koje luče njihove žlezde sa donje strane repa.

Razmnožavanje
Vidre nemaju tačno određen period parenja. Mogu se pariti u februaru i martu, ali i u julu, tako da nemaju baš jasno utvrđen period parenja. Mužjak obilazi one ženke koje su spremne za parenje.
Mužjaci postaju polno zreli sa oko 18 meseci, a ženke sa 2 godine starosti. Ženka za oko 2 meseca donosi na svet 1 – 4 mladunca (najčešće 2 – 3). Prvih 6 nedelja mladunci sisaju. Mužjaci ne učestvuju u podizanju potomstva. Mladunci uče da plivaju sa 12 nedelja starosti, kad im krzno postane vodootporno. Obično u početku odbijaju da uđu u vodu pa ih majka gura unutra. Sa 8 – 9 meseci starosti se počinju postepeno odvajati od majke, a sa godinu dana se potpuno osamostaljuju.

Literatura:
Alfred Edmund Brehm, Život životinja

Preuzeto: www.gimnazijaso.edu.rs
Fotografije:Arhiva Mušičara i internet