Vezanje mušica iz ruke dok nisam dobio vezačku stegu

Piše se … u to vrijeme, kroz srednju školu, sam skoro svim profesorima ribičima vezao mušice. To su bili one klasične oštro navezane i dotjerane mušice sportskog tipa. Neke sam vezao po uzoru na mušice iz stranih kataloga, ali moje mušice su bile daleko ljepše od viđenih mušica na tim stranim stranicama. Čvrstoća tih mojih malih uradaka na udici je bila neupitna.

Za vezanje sam koristio najfinije materijale i pomno odabrana perca iz vrata pijetlova i drugih pernatih stvorenja. Sve je moralo biti tip-top, do u najsitniji detalj na mušici.

Jagodice mog lijevog palca i kažiprsta su se pretvorile u beton. Jedini sam ja jagodicama prstiju lijeve ruke držao udicu za njenu ušicu. Svi ostali vezači moje generacije su držali udicu za njen luk i tako vezali mušice.

Jedan od profesora se “smilovao” i nabavio mi vezačku stegu čije su čeljusti bile izuzetno zakaljene i sjajne. Te 1982 g. je počela moja osobna revolucija vezanja. Poslije škole sam obavezno šetao po sinjskoj pjaci i sa svojih punih 18 g. se pravio pametan vrteći u rukama glanc novu stegu kao da to nije moj posao …

Zapravo, tako sam izazivao ljude ne bi li tko od njih upitao što to imam u rukama pa da ja, onako “potkovan” vezanjem čas posla pojasnim o čemu se tu radi i za što to služi.

Međutim, nitko me nije ni primjetio, a kamo li da me tko pitao što to je u mojim rukama.

Boško Klarić