Smanjenja emisije ugljendioksida

Smanjenja emisije ugljendioksida
martin_bursik_ceska
martin_bursik_ceska

Evropska unija je stavila na dnevni red pitanje smanjenja emisije ugljendioksida (CO2) u atmosferu. Neizbežna tema je, između ostalih, kako sakupiti novac za nadoknadu zemljama, naročito onim siromašnim, koje će morati da se uključe u plan smanjenja emisije CO2.

Siromašne zemlje, koje se još nazivaju i eufemizmom zemlje u razvoju, suočene su sa više teškoća nego bogate zemlje zato što imaju zastarelu tehnologiju, baziranu na uglju kao sirovinskoj bazi za proizvodnju struje, koju bi trebalo kompletno zameniti.

Briselski sastanak je, u stvari, deo priprema Unije za konferenciju UN na vrhu, planiranu za decembar ove godine u Kopenhagenu, na kojoj će se razgovarati o novom, globalnom programu za zaštitu planete, onom koji treba da zameni sada već zastareli Protokol iz Kjota, star već više od jedne decenije. Centralna tema samita je upravo ono o čemu se sada razgovara u Briselu – kako privoleti zemlje u razvoju da učestvuju u rešenju problema koji nisu izazvale one, već visoko industrijalizovane zemlje.
„Stotka” za siromašne

Prema njegovoj oceni, EU razmatra mogućnost da do 2020. godine poveća fond za tu svrhu koja bi, na globalnom nivou, trebalo da dostigne ukupno 175 milijiardi evra. Od te sume, oko 100 miliona treba da budu stavljene na raspolaganje zemljama u razvoju.

Dogovor još nije postignut zato što neke članice Unije, poput Italije, smatraju da je to mnogo, a druge poput Nemačke, misle da to nije dovoljno.

Kako do novaca?

Predstavnik ekološke organizacije Grinpis za Evropu, Joris den Blanken, upozorio je EU, tim povodom, da ne sme dozvoliti da njihovo trvenje blokira pregovore u okviru UN.

“Prošle godine, globalni pregovori su zapeli, između ostalog, zato što EU nije uradila svoj domaći zadatak kad je reč o sakupljanju novca”, izjavio je Den Blanken.

Što se načina prikupljanja sredstava tiče, zasad postoje dva predloga. Po jednom, trebalo bi uspostaviti mehanizam utemeljen na tržištu uglja, pri čemu bi pare trebalo sakupljati svojevrsnom licitacijom “dozvola za zagađivanje”.

A drugi način?

Drugi način je mnogo jednostavniji – doprinose članica EU bi trebalo “odrezati” na osnovu visine bruto domaćeg proizvoda i količine emisije CO2. Ministrima neće biti lako da se slože jer je sigurno da se, na primer, Poljska – zemlja čija privreda mnogo zavisi od energije proizvedene u termoelektranama – neće složiti sa idejom da visina doprinosa bude na bilo koji način povezana s količinom emitovanog CO2.

Den Blanken: Odlučite se

U svakom slučaju, bogate, visoko industrijalizovane zemlje su, prema oceni Grinpisa, odgovorne za 64 % zagađenja koje je pokvarilo planetarnu klimu još u vreme naglog razvoja industrije, u 19. veku.

“Evropska unija bi zato morala da do 2020. godine sakupi 35 milijardi evra”, smatra Joris den Blanken, požurujući kolebljivu Uniju da se odluči.

Brusik: Čekamo SAD da se izjasni

Martin Bursik, pak, kaže da EU još ne može da tačno definiše svoj doprinos zato što sve zavisi od najvećeg svetskog zagađivača, SAD.

“Još čekamo da se SAD izjasne, da nam kažu kako oni vide srednjoročni cilj smanjenja emisije ugljendioksida. Da vidimo kolko novca su oni spremni da izdvoje zarad ostvarenja zajedničkog cilja”, izjavio je Bursik.

 

POSEBAN OKVIR

Pitanje kojim se evropski ministri za okolinu trenutno bave jeste kako i koliko novca sakupiti radi ostvarenja cilja kojem su, kako kaže češki ministar Martin Bursik, svi u Uniji predani.

Češka trenutno predsedava Evropskom unijom, pa zato Bursik predsedava ministarskom konferencijom o zaštiti okoline.

“Odlučni smo da se konačno pomerimo sa dosad ne baš mnogo savitljivog stava i da delotvorno doprinesemo globalnom smanjenju emisije CO2“, izjavio je Bursik Rojtersu.

Loading

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

*