Ribe se u Srbiji setimo samo za vreme posta

Ribe se u Srbiji setimo samo za vreme posta

Razlozi za malu potrošnju ove namirnice jesu nedostatak navike, neadekvatna ponuda, slab izbor… U toku Božićnog posta, a posebno na Badnje veče, većina građana Srbije pojede bar parče ribe – morske, one iz konzerve, dimljene, slatkovodne…

Iz ribarnica ih svakodnevno mame pastrmka, šaran, som, losos, ali i zamrznuta skuša, oslić, škarpina… Zbog slabije platežne moći ima i onih koji zaobilaze prodavnice ili proverene pijačne tezge kod ovlašćenih prodavaca, već dimljenu ili svežu ribu pazare na ulici ili kod nepoznatih alasa. To je, upozoravaju lekari, rizično jer sveža riba treba da se nabavlja isključivo na mestima gde postoje pravilni uslovi za njeno čuvanje. Trotoar, gepek, sklepana tezga – to svakako nisu.
– Sveža riba mora da ima crvenkaste škrge, krljušti koje su svetle, čvrste i ne otpadaju, bistre oči… Riblje meso mora da bude nelepljivo na pritisak prsta, čvrsto i elastično. Nikako ne sme da ima neprijatan miris. Ribu treba čuvati u ledu i ne treba je izlagati toploti – objašnjava dr Vesna Pantić-Palibrk iz jedinice za unapređenje ishrane u Zavodu za javno zdravlje Beograda, podsećajući da se u pojedinim slučajevima simptomi trovanja pokvarenom ribom javljaju veoma brzo posle konzumacije. Povišena telesna temperatura i stomačne tegobe najčešći su i prvi znaci trovanja ribljim mesom.

Prosečan stanovnik Srbije godišnje pojede osam kilograma ribe, što je upola manje od svetskog proseka, a gotovo osam puta manje u poređenju sa Japancima

Srećom, na našem tržištu riba je dobrog kvaliteta. Zamrznuta, koja se prodaje na ovdašnjem tržištu, poreklom je iz uvoza. Tradicionalno, najčešće stiže iz Češke, Mađarske i Hrvatske. U Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine podsećaju da je u objektima registrovanim za promet ribe, a to su samoposluge, prodavnice delikatesa i ribe, ugostiteljski objekti i pijace, tokom redovne i akcijske kontrole u ovoj godini uklonjen 791 kilogram ribe i proizvoda od ribe.
– Minule godine van prometa je stavljeno 11.714 kilograma sveže i prerađene ribe – dodaju u Upravi za veterinu.

Da je svetska ponuda ribe na tržištu u porastu, i to zahvaljujući gajenju ribe u akvakulturi, ističe Milan Baltić, profesor Fakulteta za veterinarsku medicinu.

– Potrebe za ribom rastu zbog povećanja broja stanovnika u svetu, ali i saznanja o njenom značaju u ishrani ljudi. I kod nas raste proizvodnja ribe, prevashodno zahvaljujući intenziviranju proizvodnje, odnosno upotrebi kvalitetnije hrane za ribu. Prosečan stanovnik Srbije godišnje pojede osam kilograma ribe, što je upola manje od svetskog proseka. Ima i zemalja sa daleko većom potrošnjom. U Japanu tako svaki stanovnik pojede više od 60 kilograma godišnje – podseća prof. Baltić, dodajući da na našem tržištu ima više ribe iz uvoza, zamrznute i one iz konzerve, nego domaće.
Razlozi za malu potrošnju su brojni, a najvažniji su nedostatak navike, neadekvatna ponuda (domaća riba je neočišćena), slab izbor i neraznovrsna ponuda, naročito sveže ribe…

– Riba na tržištu trebalo bi da bude očišćena i upakovana ili vakuumirana, marinirana, pa upakovana. Tako bi bila lakša za pripremu. Pritom, bilo bi dobro da deklaracija sadrži i uputstvo za pripremu – nabraja prof. Baltić, i podseća da su preporuke da se riba konzumira dva puta nedeljno. Od domaćih, on savetuje da se jedu sveži šaran i pastrmka, a od uvoznih zamrznuta skuša, konzerve tunjevine i sardina.
Stručnjaci podsećaju i da bi svaki kupac pre nego što odluči da kupi zamrznutu ribu trebalo da proveri da na njoj nema sasušenih mesta od zamrzavanja, posebno u rubnim delovima. Kod oslića se to najčešće pojavljuje u predelu gde je odsečena glava. Ako je taj deo postao žut i izgleda sunđerasto, znači da riba više nije sveža, a što je ova namirnica duže čuvana, imaće i više vode. Rok trajanja zavisi od pakovanja, vrste i od toga kako je čuvana. Bela riba, kao što je oslić, posnija je i može da se čuva i do godinu dana. Plava je masnija i preporuka za čuvanje je šest meseci, ali može i duže, u zavisnosti od postupaka posle ulova.

U Srbiji se riba najviše gaji u šaranskim i pastrmskim ribnjacima, pod kojima je oko 14.500 hektara, ali je u funkciji desetak hiljada hektara. U njima se godišnje proizvede oko 8.000 tona šarana.
Potencijal za povećanje proizvodnje ribe u Srbiji nije mali, a odnedavno i država subvencioniše uzgajivače ribe, istina, sa samo 10 dinara po kilogramu proizvedene ribe, podseća Krum Anastasov, predsednik grupacije za ribarstvo Privredne komore Srbije i direktor ribnjaka „Kapetanski rit”.

– Novčani podsticaji mogli bi da budu veći jer, primera radi, naši susedi iz Hrvatske dobijaju osam puta veće subvencije za izvoz ribe nego proizvođači iz Srbije. Njima sleduje oko 80 dinara po kilogramu ribe – kaže Anastasov.

Domaćim proizvođačima dodatni problem predstavlja i niska cena ribe na tržištu zbog učestalih akcija velikih trgovinskih lanaca.

– Šaran privlači kupce, posebno u vreme posta, a trgovinski lanci nekako nelogično spuštaju cene, čime ugrožavaju manje, porodične ribarnice – smatra Anastasov, podsećajući da je u toku prošle godine u Srbiji zatvoreno oko 15 odsto ribnjačkih površina.
Potencijal za povećanje domaće proizvodnje je ogroman, a u Srbiji se trenutno proizvodi oko 1.650 kilograma po hektaru godišnje. Proizvođači koji koriste dodatnu, kvalitetniju hranu mogu da očekuju i veću proizvodnju.

Autor: Marija Brakočević
Foto: Darko Ćirkov

Politika.rs