Reportaža sa reke Studenice
Rano ujutru oko pola šest već sam bio na nogama i spremao se za pecanje. Tog jutra sam se probudio sa blagim bolom u grlu i pomalo zapušenim nosem, ali to me naravno nije sprečilo da krenem na pecanje. Da sam trebao da idem na posao, verovatno bi bila druga priča, ali ovako …
Krenuli smo ujutru rano, kao po običaju, bilo je oko 6 i 15. Pokupio sam svog drugara Marka i uskoro smo napustili Kragujevac. Ceo put je trajao oko 2 sata i išli smo na jug Srbije. Put nas je vodio preko Gružanskog jezera ka Ibarskoj magistrali kroz Kraljevo, zatim prelepe srednjovekovne tvrđave Maglič i Rašku dovela do željene destinacije – reke Studenice.
Tri godine nam je trebalo da se odlučimo na ovaj put. Zašto? Nismo znali da odgovorimo ni ja ni Marko. Jednostavno je tako bilo, non stop smo pričali o toj reci, a iz vikenda u vikend dobijali informacije o drugim rekama i povoljnim uslovima na njima te odlazili na iste dok je Studenica ostajala stalno u drugom planu. Na prvi pogled nam je bilo jasno kakvu smo grešku napravili i koliko smo ranije morali da posetimo ovaj biser planine Golije.
Cela Golija, predstavlja pravi praznik za oči, jer je zadržala svoju divlju prirodu zahvaljujući tome što novac ovde još uvek nije umešao prste. Na žalost mislim da je samo pitanje vremena kada će se to desiti, ali nećemo sada o tome.
Vraćam se na Studenicu, njene prirodne lepote i darove. U ovoj reci smo pre dolaska saznali da borave: potočna pastrmka, kalifornijska pastrmka i lipljen koji je tu u tragovima. Naš cilj bila je kao i uvek prelepa potočna pastrmka, ali naravno ništa protiv ne bismo imali da su se u meredovima našle i druge dve pomenute vrste.
Negde oko pola 10 smo se raspakovali, montirali opremu i bili spremni za pecanje. Marko i ja pecamo izuzetno laganim priborom, štapovi #2 i 10ft, sa čekrcima #2-3 dok su tipeti 0.10 – 0.14mm maksimalno. Na ovaj komplet smo dodali po završnu notu – ja moju ručno rađenu fazanku (prva tura), dok je Marko montirao zečije uvo.
Na samom startu nam je bilo jasno da se radi o reci koja uopšte nije mala kao što nam je to delovalo kada smo se raspitivali o njoj. Nakon prvih 50ak metara plićaka i prve krivine, pred nama se stvorio ogroman vir, širine 5-6 metara i dužine od oko 8 metara. Na samom ulazu u vir, spuštao se brzak koji je i pravio pomenuti vir, što je ujedno i izuzetno povoljna pozicija za pastrmku u ovom periodu godine. Prišunjali smo se i krenuli da zabacujemo u želji da saznamo šta danas više odgovara pegavoj lepotici – brzi zec ili usplahireni fazan. Iako su očekivanja bila velika, na prvom viru nismo imali sreće i krenuli smo dalje.
Sledeća tačka bio je prelepi brzak. Sa leve i desne obale dva manja brzaka slivala su se u omanju kamenu kadu koja nije bila prevelika da bismo je nazvali virom, ali je bila sasvim dovoljna da neka potočara sačeka svoj doručak u njoj i odatle ode zadovoljna. Brza voda nanosila je tog jutra dosta larvi insekata i raznih vrsta crva. Njih ste mogli jednim potezom ruke da sakupite i analizirate što nam je bio dobar znak, jer smo znali da riba ima hrane i da je u punoj snazi. Nedugo zatim na putu nam se isprečio prvi privatni ribnjak. Kako to uvek biva i Marko i ja ne bi bili mi da ne probamo da iščačkamo pored ribnjaka neku kalifornijsku pastrmku koja je iz istog pobegla.
P.S. dešavalo se da nas zbog toga jure gazde ribnjaka, ali o tome drugi put.
Na prvih par zabačaja odmah smo primetili aktivnost ribe. Udarale su, na obe muve, ali prilično “mlako” te realizacije nije bilo. Odlučili smo da obojica stavimo nešto lakše glave (3.00mm) i eto ga – prvi udarac i prva riba na suvom za Marka. Jako smo se iznenadili kada smo u meredovu ugledali potočnu pastrmku, ali smo to pripisali slučajnosti. Nije mnogo prošlo do drugog udarca i još jedna potočara bila je u Markovom meredovu. Ubrzo sam se i ja upisao sa potočarom od oko 30ak cm koja mi je pružila pravo zadovoljsto i podigla adrenalin za nastavak pecanja. Na istom mestu upecali smo po još 3 pastrmke, ali ono što nam nikako nije bilo jasno je to da su sve ribe bile potočne pastrmke. Nikako nam nije išlo u glavu kako smo pored punog ribnjaka kalifornijske pastrmke upecali 8 potočara, ali to nije bilo ni mnogo bitno.
Od tog mesta odlučili smo da se razdvojimo. Marko je nastavio da peca odmah nakon ribnjaka uzvodno, dok sam ja pešaka asfaltnim putem otišao još dalje uzvodno – oko 1.5km kako bih mu ostavio tu distancu za pecanje i nakon toga ušao u reku. U reku sam ušao kod drvenog mosta koji je pretio svakog trenutka da se sruši i činilo mi se da je dunuo malo jači vetar da bi se to i desilo. Kako ne volim lokacije oko mostova, jer su pristupačne i svakodnevno napadnute, prošao sam pored vode još 50ak metara i zaustavio se kod izgledne pozicije – brzak koji se odbija o stenu i zalama na desnu stranu. Izgledalo je kao teško mesto za zabaciti, ali sam znao da baš na takvom mestu pastrmka vreba iz prikrajka neki lak zalogaj. U par zabačaja sam shvatio da sam bio u pravu i na štapu se našla manja potočara od oko 200g. Uz par manjih iskakanja iz vode, ista se našla u meredovu. Sledi lagano skidanje udice bez povratne kuke, bez slikanja, vraćam je u vodu i nastavljam dalje. Kako je prolazilo vreme sunce je sve više obasjavalo reku grejući vodu što je trebalo da izmami ribu da pojuri ka površini za hranom. Sledećih par lokacija nije mi dalo rezultate i počeo sam da sumnjam u svoj pristup kako to uvek biva kada rezultati izostanu. Ubrzo me je i Marko nazvao telefonom (ne pitajte me kako smo tamo imali signal, jer ni sam ne znam) da me obavesti da je i kod njega slična situacija. Nakon razgovora, Marko se malo ubrzao i par virova iznad mi se pridružio. Kad već riba ne radi da možemo da popričamo i podelimo svoju muku.
Nailazimo na jako uzan deo reke gde nije bilo moguće ići kroz vodu pa smo morali da se vratimo malo unazad i probamo da prođemo obalom. Iako zatravljeno i zgusnuto granje uz par sitnih ogrebotina smo se probili i izašli na željenu lokaciju. Ponovo školska slika – jak brzak koji se spušta u dublji deo reke i pravi veliki vir. Vir je ovaj put bio dosta duži od onog sa početka, ali takođe i dosta uži. Sa kraja vira nismo mogli da dobacimo do samog brzaka, jer je kao što sam rekao brzak bio prilično daleko. Zato smo odlučili da vir istražimo iz 2 dela. Prvo smo zabacivali od kraja vira ka sredini i povlačili svoje mušice nizvodno što nije dalo rezultate. Onda smo prišli do polovine vira i krenuli opet da bacamo uzvodno ka brzaku, međutim ni to nije urodilo plodom. Tokom zabacivanja primetili smo da se malo iznad sredine vira nalazi mala uvalica u kojoj se roje sedževi i gde se riba odala svojom aktivnošću. Iako smo se opremili za nimfarenje toga dana, nikakav problem nam nije bio da promenimo pristup i probamo da nekom plivajućom imitacijom dobijemo pegavu lepoticu. Nismo pogrešili. Iako sitniji primerci, ređali su se udarac za udarcem sve dok se meni nije posrećilo i dok nisam zakačio verovatno kraljicu tog vira. Potočna pastrmka od oko 45cm dala se u jako snažan beg, a ja sam samo mogao da gledam u rolu i posmatram kako se backing polako nazire. Iz svog vira odmah je lukavo potražila prvu stenu o koju bi mogla da se “očeše” i oslobodni udice. Na vreme sam to primetio i uspeo da izmanevrišem, ali je samim tim uspela da se dokopa drugog dela vira koji je bio nešto plići. Nakon minut zamaranja u drugom delu vira, riba i dalje nije bila spremna da izađe na slikanje. Pastrmka je do tada vukla nizvodno, što je bilo jako mudro, jer je imala struju na svojoj strani, a meni otežavala jurnjavu za njom kroz vir i klizavo dno. Tada je napravila kobnu grešku i promenila pravac kretanja na uzvodno. Sada smo i ja i struja bili protiv nje i tu utakmicu nije mogla da dobije. Uz još nekoliko manevara uspeo sam da je privučem dovoljno blizu obale da Marko može da je ubaci u meredov. Uz maksimalno paženje da ne povredimo ribu, slikali smo je vrlo kratko i zabeležili snimak puštanja. Ode ona dalje, a za njom i mi.
Uzvodno Studenica nije bila više tako dobra prema nama. Već smo ogladneli i bio nam je potreban odmor, pa smo odlučili da krenemo ka autu i napravimo plan za dalje. Naravno, na putu ka autu nikako nismo mogli da zaobidjemo vir koji nam je na početku ove priče doneo najviše riba. Vratili smo se i nadali se da se situacija smirila obzirom da smo na istom mestu pre par sati poplašili veliki broj riba.
Krenuli smo ponovo sa zabacivanjem imitacija sedževa, ali bezuspešno. Površinska aktivnost se tada već polako gasila, te smo zato morali opet da se okrenemo nimfama. Pogodili smo kombinaciju i nije mnogo trebalo da ubeležimo po par komada na štapu i opet su sve sem jedne ribe bile potočare. Baš kada smo mislili da smo upecali sve krupno što se na tom viru upecati može i hteli da krenemo – Marku je zaigrao štap. Po njegovoj reakciji odmah sam znao da nije standardan ulov u pitanju, a štap koji se savio u kiflu mi je samo to i potvrdio. Setio sam se da mi je rekao da mu je baterija na GoPro kameri ispražnjena i da ne može više da snima, pa sam s toga izvadio svoj telefon i krenuo da ga snimam. Borba je trajala više od 5 minuta, riba je iskakala nekoliko puta visoko iz vode, tresla glavom, pokušavala da ode ispod podlokane obale, ali Marko se nije dao. Nakon niza neuspelih begova pastrmka više nija imala kud i predala se. Bila je to najveća riba dana i samim tim Markov rekord na reci Studenici. Potočara od oko 50cm pružila je izuzetno zadovoljstvo i meni kao gledaocu, a mogu tek da zamislim koliko je Marko uživao u toj prelepoj borbi. Na žalost, ova riba baš ne voli objektiv. Pored toga što je GoPro bio ispražnjen, samo što sam prebacio iz moda snimanja u fotografiju riba se oslobodila udice u plićaku i dala se u beg. Ipak, uopšte nismo žalili, jer smo slikanje u poslednje vreme stavili potpuno u neki drugi plan. Kada zamaranje ovako dugo potraje, možda je i bolje tako veliku ribu odmah vratiti u vodu neoštećenu nego je vaditi za još par slika. Prelepa uspomena svakako ostaje urezana u naše pamćenje i naša srca.
Studenice, Golijska lepotice, eto nas ubrzo ponovo na tvojim obalama.
Stefan Petrićević
Komentariši