Priča: Večernji Ave

Ispovest mušičara: VEČERNJI AVE
Od prvog susreta sa Unicom nije mi ostalo u sećanju drugo, osim da me uprkos svim hvalospevima, nije dojmila. Mogao bih reći, da sam je gledao, a nisam je video, sve dok se nisam slučajno upoznao sa Edgarom, legendom sa Unice, koji joj se iz Nemačkog Regensburga ponovo vraćao desetlećima.

Uvek je o njoj govorio kao o Märchenfluß (reci iz bajke) i posve slučajno mi je bilo dato, da osetim tu tajnu. Polako i nenasilno, Unica me dotakla i uspostavljen je neobičan odnos, o kome zapravo ne treba pričati. To jednostavno treba, da ti se »desi«.
Mušičarenje je postalo obred, duhovni čin, kad u reku ulaziš čist i otvoren, onda se i reka otvori i pruža ti. Unica pruža svu svoju veličinu i bogatstvo. Oni kojima se to »desilo«, znaju i to međusobno osećaju bez velikih reči. Znaju, da o tome nije moguće pričati sa onima, kojima se to nije »desilo«, jer u najboljem slučaju izazvat će saosećajne, sumnjičave poglede i kucanje prstom u čelo.

Vruće poslepodnevno majsko sunce je pretvorilo auto u gomilu užarenog lima. Motor meko bruji, a pod točkovima prolaze kilometri autoputa. Osećam kapi znoja koje mi klize niz obraz, a i košulja mi postaje vlažna. Pa ipak je sve lepo i taman, i ne postoji stvar, koja bi mogla da mi pokvari dobro rasploženje, protkano sa napetim očekivanjem i uzbuđenjem.

Posve je običan radni dan, a ja ću poslepodne provesti na Unici i osećam se kao kralj. Skrećem sa autoputa i kroz otvoren prozor u auto ulazi svežina notranjskih šuma. Uska staza vodi uz rub livade ka reci, kroz bogatstvo života. Planinsko polje izgledalo je kao velika himna procvetalom proleću. Godi mi, što moja prisutnost ne narušava glasan ptičiji koncert, kojem se pridružuju horovi zrikavaca, osećam da sam dobrodošao. Da, sve je lepo i taman. Visoko podignutih ruku se probijam kroz lavirint kopriva i guste trave do rečne obale obrasle šašom. Zakoračim u hladnu Unicu – opet sam kući!

Dvojica mušičara love iznad, a dvojica ispod mene. Lipljani su opušteno grizli, u vazduhu su treperili milioni nežnih jednodnevnica. Ravnomernim potezima sam produžavao strunu i ubacio mušicu u struju uz samu suprotnu obalu, gde se malopre uz karakterističan zvuk javio lipljan. Ništa. Sledeći zabačaj opet ništa i sledeći, ponovo ništa. Bez uspeha sam menjao mušice. Mušičaru ispod mene ništa bolje nije išlo, dok je Unica mirno i strpljivo dizala sa dna svoje lipljane. Izbor u kutijama sa mušicama bio je sve manji posle svakog zabačaja, vadeći sve manje i manje mušice. One su me neprijatno opominjale na nedostatak originalnosti i nedostatak novih ideja.

Prikačio sam spinera maslinasto zlatne boje i gle čuda – lipljan ga je glatko progutao! Začeprkao je po površini reke, a dok je “bravo” nemačkog mušičara još odzvanjalo, štap se ponovo ispravio. Razočarenje sam hteo sakriti sa novim zabacivanjem, ali je očito bilo, da bi bilo koji ulov bio sasvim slučajan, jer ni jedan lipljan nije pokazivao interesovanje za maslinasto zlatnog spinera.

Gunđao sam ponešto o lipljanskoj zaveri, ali i dalje nudio mušice, čas ovome čas onome. Mušičara iznad mene odavno nije bilo, a i Nemci koji su lovili ispod, su gubili nadu. Pomakao sam se nizvodno, gde se pojavio na površini vode veći krug i prikačio sivog spinera, sa kojom sam nekada, na Fontainovoj krivini, u mraku, prevario lepog lipljana. Jedva primetno je uzimao uz šaš – sumnjičavo sam sledio Tomovu lekciju, da uveče na takvim mestima, u posve plitkoj vodi, po pravilu grizu samo veliki lipljani – i ponudio sam mu mušicu.

Strpljivo mi je ignorisao dva pogrešna zabačaja, dok je treći pokupio kao sitna zeka; sledilo je povlačenje štapa i nekoliko, poštovanja vrednih, pokušaja bega. Iznenađen sam izmerio, 42 cm.

Znači, zamahnuti i dobro zabaciti; spora struja je leno nosila mušicu prema mestu, gde se malopre pojavio veliki krug. “Sada bi trebao zagristi”, pomislio sam i sa sigurnošću, koju ne znam objasniti, osećao da će se to i desiti. Sa dna se vinula srebrna strela. U trenutku sam povukao štap i po laganom zatezanju zaključio da se radi o većem lipljanu. Skočio je iz vode i otresao glavom, ali sam čvrsto odlučio da me neće više iznenaditi. Pustio sam mu još nekoliko begova, pažljivo ga privukao sebi i sa dlanom nežno obuhvatio široku stranu. Izmerio sam ga uz štap, 45 cm. Predivan lipljan, pravi atleta i srce mi je zaigralo – neopisivo sam bio veseo.

Zadržao sam ga na dlanovima i polako potopio, plitko, ispod površine. U zalazećem suncu sijao je u predivnoj zlatožutoj boji. Ogromna leđna peraja je meko talasala i prelivala se u tamno crvenim i tirkiznim prelivima. Usta i škrge su se otvarale u silovitom, ravnomernom ritmu. Bezbrižno je odmarao u mojim dlanovima, dok sam se ja zagledao u njegovo bezizražajno oko koje je gledalo negde pored mene. Prezir? Uzvišenost? Prepuštenost sudbini? Razmišljanje o smislu bitisanja? Nikada neću saznati!

Zaronio sam ga dublje; otplivao je iz mojih dlanova. Iz odsjaja mog lica, koji se reflektovao sa površine Unice, polako se spustio na peščano dno i sa svojom tajnom skliznuo u zaklon guste grive podvodnog rastinja. Lik lica na površini vode je opet bio samo moj. Na čelu su ucrtane prve bore…

Priroda je ućutala i smirila se u potpunoj tišini vetra; vreme je stalo, Unica je kao prelivena zlatom, nečujno klizila u večnost. Iznenada je u slavljeničkoj tišini trenutka, skoro drsko, zapevao kos; darovanje je bilo konačno. Omamljujuće je zamirisalo na suvo seno i rascvetalu zovu i duboko sam udahnuo opojno proletnje veče.

Na nebu su zatreptale prve zvezde, u kamenim, ispod brda skupljenim kućama počela se paliti svetla, a sa seoskog zvonika odjeknulo je zvono. Večernji ave otišao je tiho preko livade… Izdaleka došao je zvuk automobila koji su žurili iznad Planinskog polja ko zna gde,… i zanjihao rosnu travu … Tamo gore, negde iza brda postoji drugi svet, koji ne zna za tajnu ovde dole … trava se priklonila … u krošnji starog bresta je zadrhtalo bolno sećanje, koje sam nekad morao bolno istrgati iz sebe i ubiti … kao da su se poklonile … Odjednom sam se osetio bespomoćno malenim i nezaštićenim? Dlanovima sam dotakao hladnu Unicu dečijom željom za utehom i zaklonom do odrešenja … i tiho odmolile …

Pogled je kliznuo gore uzvodno; kao da bi tamo, gde se daleko iznad vode nadvisuje vrba, video u visokim čizmama i kariranoj košulji svog starog oca. Na njegovom licu se je ocrtavao jedva primetan blag osmeh, kao na fotografiji, koju smo položili pored urne sa njegovim pepelom … ave,ave…

Verovatno je po tajnom, prirodnom zakonu čoveku normalno, da ne razmišlja o svom kraju i verovatno je baš tako pravilno. Pa ipak me, kod otkrivanja sitnih tajni tog kraja, svaki put iznova, kao nešto što se podrazumeva i što je tako, napuni jasna spoznaja, da ću jednom po toj stazi kroz livadu, spojen sa toplom mirisnom večeri, proći poslednji put. Jednom ću poslednjim zabacivanjem položiti najlon na površinu Unice, ponudiću mušicu svom poslednjem lipljanu i rastat ću se od njega, obeležen mirisom timijana. Poslednji put ću, bez znanja i samim tim bez bola rastanka, pomilovati Unicu, svoju dragu; posednji će put uzeti sebi trag mojih dlanova. Na istom mestu u reci, stajat će drugi mušicar i u odrazu drugog lica odmarat će drugi lipljan. Unica će mu ih strpljivo nuditi, vaspitavati ga i sazrevati ga – dok god i on ne prepusti mesto svom nasledniku – kao lipljan lipljanu, kao proleće proleću, kao sve živo u krugu rođenja, života i smrti.

Far je zasekao crnu noć, iznad puta. Naplatna stanica, granica između bajke i stvarnosti delovala je beznadežno izgubljena i zaboravljena, tako da mi je prelazak bio krajnje neprijatan, čak šta više, mučan. Kroz slabo svetlo tražio sam pogled čoveka koji mi je kroz prozorče bezvoljno pružao karticu i pomislio: “Zna li?”

Ne, ne vidi, niti zna, a ne bi ni razumeo. Dignuta rampa me pustila u svet, čija praznina i siromaštvo mi se nisu nikada činili većim. Mimo mene su prolazile tamne siluete krajolika u noći, po kom su izgubljeno lutale svetlosti farova retko prolazećih auta u žurbi. Pogled mi je pobegao na levu stranu puta, gde se šuma pokraj puta na trenutak razmakne, onome koji zna, da ispod tamne siluete brda može razaznati retko postavljena svetla i obuze me topao osećaj saznanja, da tamo dole živi sa beskrajnim tajnama jedina, istinita bajka.

Žurim kroz strašnu tamnu i preteću noć, proteran nazad u svakodnevnicu; kao da propadam u beskonačan crni svemir; u prostor u poslednje strašne propasti, odakle nema povratka.

Autor: Igor Holy,

Ribič/5-2003/ Večerni ave

AVE – pozdrav, – dolazi iz latinske molitve: ave Maria, gratia plena … tj. Zdravo Marijo. U katoličkim krajevima uveče, kad počinje mrak, zvone (tri puta po od prilike jedan minut) kao pozdrav Mariji. A naslov sam uzeo isti, kao što je Försterova pesma.

Prevod: Rajko Božič