Plivske mušice

Pano sa originalnim mušicama Mujice Hodžića legende sa rijeke Plive. Gledajući danas njegove mušice koje je on pravio sjetio sam se lijepog teksta, reportaže profesora Horvata koji je objavljen 1991. godine u Ribolovačkoj reviji broj 5. Foto, Viktor Sermek.
Da ne duljim evo i originalni tekst.

Moj prijatelj Mujica ribolovac s Plive
Mujicu Hodžića, najstarijeg ribolovca na šipovskom području rijeke Plive, sreo sam i upoznao prije mnogo ljeta. Sjedio je na serdžadi u dnu svoje bašte uz samu obalu rijeke, u sjeni topola i »perio« mušice isto onako kako je to radio njegov »učitelj«, efendija Rahman, koji već odavno leži u mezaru oronule seoske džamije. Brzo smo se upoznali i još brže sprijateljili i započeli onaj, nikada završeni ribarski razgovor o rijeci, ribi, mušici i dobrim starim vremenima kada je Pliva bila puna riba, »kao tikva košpica«.
Godinama, dolazeći na Plivu, pitao sam se šta je to što muhe koje sam gledao na strukovima domaćih ribolovaca čini posebnim, raspitivao sam se o njihovom porijeklu i pokušavao tragati za njihovim postankom. Jesu li »plivske muhe« autohtone, nastale na ovoj rijeci u vremenu čiju starost ocjenjujemo arheološkim razdobljima, ili su novovijeke, donijete sa zapada i u proteklih stotinu godina postepeno mijenjane i prilagođavane izbirljivosti plivskih pastrva i lipljenova?
Mom sagovorniku se taj problem nikada nije nametao. On je, kako mi je pričao, još kao dijete pratio »rahmetli efendiju« u ribolov, od njega učio i s njim se kasnije natjecao u umijeću »perenja muha«, uvrtanju strukova od dlaka iz konjskog repa, »mahanju liskovcem«. Uz efendiju, u sjećanju su mu ostali i nekada poznati ribari iz sela Jezero koji su u vrijeme »turskog vakta« uzimali od begova pravo ribolova i profesionalno ribarili mrežama, ne prekidajući taj posao i u vrijeme između dva rata. Loveći uzvodno, prolazili su i kraj Mujičinog sela Duljci ispod Volara u svojim od trupaca izdubljenim čamcima, bacali mreže, postavljali vrške, a kada je zatrebalo, vrlo vješto baratali prutom i muhama. Svoje strukove s muhama prodavali su sve do Banja Luke i Travnika.

U razgovoru pomenuh Mujici podatak iz knjige Karla Hajnca »Angelsport« štampane u Berlinu davne 1904. godine. Pisac, i danas poznat po svojoj metalnoj varalici uputio se koncem prošlog stoljeća u okupiranu Bosnu i Hercegovinu da upozna do tada Evropi nepoznate balkanske rijeke i provjeri ihtiološka otkrića Hekela, Knera i Štajndahera. Na tom putu zadržao se i na Plivi. U knjizi je opisao ljepotu i riblje bogatstvo ove rijeke, ne zaboravljajući pomenuti i izbirljivost plivskih pastrva.
»Ja, dolazili su na Plivu odavna i odasvud« — prokomentarisao je Mujica ovaj podatak, prisjećajući se davnih ribarskih uspomena svog učitelja, koji je bio savremenik velikih historijskih zbivanja u kojima se gubilo i nestajalo osmanlijsko carstvo i »Švabo prodirao u Bosnu«. Bilo je tu priča, uz ostale i o austrougarskim oficirima koji su lovili ribu u pratnji naoružanih seiza, beamtera i inženjera iz Beča i Sarajeva, ribolovaca iz nekadašnje »Elektrobosnine« kolonije u Jajcu.
Iz tog razgovora i sjećanja nagovjestio se i jedan od mogućih odgovora na moje pitanje o porijeklu ribolova mušicom na Plivi. Najvjerojatnije je generacija, toliko u razgovoru pominjanog efendije Rahmana, posmatrala iz prikrajka te prve sportske ribolovce koji su mahali prutovima, pronalazili njihove izgubljene mušice, da bi pojedini onim prirodnim nagonom i talentom za ribolov, začas shvatili suštinu i prednost tog novog načina ribolova, a zatim dovitljivošću, iz dostupnog materijala, kreirali vlastiti pribor za lov. Tako je taj novi način ribolova obogatio i rječnik. Udica se perila perjem ptica i vunicama, uz mrežu počelo loviti i »perom«, a ravan, poduži i vitki ljeskov prut postao je »mahaljka« ili »mahavac«.
Raznolikost vodenih insekata i mogućnost da se pomoću perja i konaca izradi njihova imitacija, uslovili su postepeni razvoj umjetnih muha od onih »švapskih«, ili tačnije rečeno engleskih kojim su lovili stranci do današnjih »plivskih«, koje i sada po starom načinu »peri« Mujica, a naziva ih po perju ptica od kojih se izrađuje.
Bez stege, makaza, pincete, bobine i vezača čvorova, među Mujičinim prstima polako se formirala moja prva poklon-muha, veliki noćni »Sovjak«, propraćen komentarom: »Za ’sovjaka’ uzmi veliku kukicu, trup motaš od narandžaste vunice, prošaraj ga kafeno-smeđim koncem, za krilo iščupaj isperke iz pera s prsiju velike sove ušare, savi pero unazad i završi smeđe motanom glavom«. Iza »sovjaka« došao je na red »ćuk« kojeg je vezao od tamno-zelene vune, trup prošarao crnim koncem i dodao tamno-sivo krilo, izvađeno iz crno-sivo-pepeljavo šatiranog pera ćuka. Na dar sam dobio i »patka«, muhu žutog trupa prošaranog smeđim koncem i krilima od sivo-bijelo prošaranog pera s prsiju divljeg patka i »jarebicu«, tamno-sivog krila i žutog trupa. »Kad navratiš čekaće te žuta i crna kokoška, tetrijeb i prepelica s vlaknom«.
Tako sam, zahvaljujući ovom poznanstvu, kompletirao svoju zbirku plivskih muha u njenom, vjerujem, najoriginalnijem izdanju. Mujica mi je otvorio i svoju torbu sa perima i koncima. U njoj nije bilo ni jednog skalpa pijetla, jer prave plivske mušice nemaju ni nožica ni repnih čekinja, već samo krila i trup. Za krila su mu služila pera koja je zajedno sa kožom zgulio sa ptica koje je, baveći se lovom, pronalazio i odstrijelio, jer su mu trebala za izradu mušica. Tu se našla kompletna »odjeća« divljeg patka, majstorski zguljena i konzervirana, pa sove, ćuka, divlje kokoške (šumske Iještarke), jarebice, prepelice, pa krila šojke i čvorka, a u posebnoj kesi i perje tetrijeba, za kog ne pamti kada je odstrijelio. Smotuljci vune, ispredane od domaćih ovaca i farbane u nijansama koje su pomno odabrane, bili su izmiješani sa koncima koji se upotrebljavaju za vez. Tu se nalazila i kudelja u svim nijansama, od žuto-sive do zelenkaste boje i obavezna gruda voska kojim je učvršćivao konac za šaranje trupova i vezanje krila.
Gledao sam te muhe »perene iz ruke«, rađene bez naočala, iako se Mujica bliži osamdesetoj godini života, i razmišljao i o njihovoj jednostavnosti. Spremajući ih u kutiju, ponudio sam mu da uzme nešto od mojih muha. Pogledao ih je, rekao da su lijepe, ali se nije ni za jednu odlučio. Priznao mi je, uz ono obavezno »da izvineš«, da bi radije uzeo koju kukicu (udicu), ako ih imam viška u priboru. U povjerenju mi je rekao da muhe koje dobije zguli i ponovo naperi po svom ćejfu, jer »plivska riba najviše begeniše našu seljačku mušicu«.
U Mujičinom rezonovanju o plivskoj mušici uočio sam mnoge elemente modernih spoznaja o umjetnim muhama koje se tretiraju u danas vrlo bogatoj literaturi o ribolovu umjetnom muhom na skoro svim svjetskim jezicima. Naše kupovne mušice za Mujicu su »tvrde«, ukočenih krila, a nožice i repni nastavci nepotrebno strše, bodu i odvraćaju ribu da ih pokupi. »Vidiš, kad ja bacim svoju mušicu, ona je na vodi meka, pera joj u struji trepere, šire se i skupljaju, a trup spušta pod površinu. Nju će riba pokupiti kao i onu pravu, uginulu, što je voda nosi. Pustim li je da potone i priđe kraju, a zatim je polagano vučem, krila joj se priljube uz tijelo kao i onoj živoj koja se podigla s dna da bi se na površini osušila i poletjela. Kad dignem struk, a s njim i mušicu iznad površine vode i poigram njom, iskoči će pastrmka, ščepati je kao i onu koja se spušta na vodu da položi jaja«.

U tom jednostavnom zapažanju i korištenju umjetne muhe kao da je sadržana sva teorija »spenta, aufštajgera, nimfe u preobrazbi u subimago i spolno zrelog insekta kog imitiraju spineri«. Ne znam da li imam pravo ako na osnovu Mujičinih zapažanja zaključim da je plivska muha u svom jednostavnom i nedovršenom načinu vezanja dovedena do stadija kad može zamijeniti imitacije svih razvojnih faza vodenih insekata i da u jednostavnosti leži njena univerzalnost.
»Vidiš li ih!« — pokaza mi Mujica rukom niz vodu. Niže nas, uz obalu, ushodalo se nekoliko mladića i odraslije djece sa štapovima i rolama. Bilo ih je desetak s jedne i druge strane obale. »Sad ćeš čuti kad krenu pljuskati kugle. S ove bacaju na onu obalu, a s one na ovu, jedni drugima smetaju, plaše ribu, a svi zajedno ne love već otimaju ribu, ne puštajući ni onu od pedlja. Nevolja je to, prijatelju, nekad se znao red na vodi, i onaj državni i onaj naš seljački. Za stare Jugoslavije bilo nas je 14 ribara s kartom. Na vodu smo izlazili kada je bila »hora«, u smiraj dana kada su svi zemljoradnički poslovi bili završeni, stoka nahranjena i napojena. Tek tada izvlačio se štap ispod strehe i kretalo na vodu. Nisi trebao da odeš daleko od kuće, mahni dvadesetak puta i u torbi je već bilo nekoliko onih pravih, krupnih pastrmki. Upropasti nam kugla i rola Plivu. Danas je svako dijete u selu ima. I kad se tome doda nerad i nezaposlenost omladine koja je po vazdan na vodi, nije ni čudo da ribe više nema kao prije. Šteta bi bilo da Pliva ostane bez riba. Šta će joj bistrina i zelenilo, vir i žubor brzaka, sedra i mahovina i na njoj one bezbrojne mušice što se roje nad vodom, ako ostane bez svog najvećeg blaga — pastrmki i lipljenova.«
Polako, skupio je Mujica svoje perje i konce, strpao ih u torbu, pozvao unuka da nepotrebne stvari ponese kući, pozdravio se sa mnom, pozvao me da navratim kad opet dođem na Plivu, a zatim krenu uzvodno da se ne miješa sa onima »što razgone ribu kuglom«. Duga mahaljka na kojoj se još nazirala šnura uvrnuta od konjske strune, u sjeni topola pričinila mi se u jednom trenu kao koplje legendarnog Don Kihota od Manče.
Profesor Miroslav Horvat 

Priredio Mladen Merkaš Goranin