Peš kao inspiracija za veštačke mušice

Ihtiologija: Peš kao inspiracija za veštačke mušice

U većini planinskih reka, pored salmonida žive i peševi. To su male ribe, veličine do 15cm, karakterističnog izgleda i načina života, koje krupniji primerci pastmrki vrlo rado jedu.
Peš (Cottus gobio, Linnaeus, 1758.) ima vretenasto telo i veliku, široku glavu. Telo nije pokriveno krljuštima. Glava je okružena bodljastim štitovima, a na kraju škržnih poklopaca, u koži, im se nalaze bodlje, koje mogu neugodno da iznenade onoga ko peša uzme u ruku. Grudno, leđno i podrepno peraje imaju brojne tamne pruge, dok je boja ove ribe prilagođena boji dna reke u kojoj živi. Familija peševa je vrlo velika i broji preko 200 vrsta, ali samo nekoliko od njih živi u slatkoj vodi. Oni su vrlo rasprostranjeni, praktično u svim vodama Evrope, sa izuzetkom krajnjeg juga i severa. Na Balkanu najverovatnije žive u svim salmonidnim rekama, kao i u nekim jezerima.

Način života peša je vrlo karakterističan – on se nikada ne udaljava daleko od dna reke, na kome nalazi zaklon pored i ispod kamenja. Na mestima ispod kamenja se i mresti u mala gnezda koja mužjak čuva. U toj zoni nalazi hranu, koja se najviše sastoji od vodenih insekata i drugih malih beskičmenjaka, a navodi se da rado jede i ikru drugih riba. Njegova populacija u nekoj reci nalazi se u obrnutoj proporciji u odnosu na broj pastrmki. Ako u reci ima dovoljno krupnih primeraka pastrmke, one efikasno love peševe i teško ćete ih primetiti na dnu. Ukoliko u reci nema krupnije pastrmke, što je nažalost često usled raširenog krivolova svih vrsta, onda se čak i krupni primerci peša mogu videti kako se „baškare“ na većem kamenju na dnu.

Teško je generalno reći koliko je peš značajna hrana na jelovniku pastrmke, pošto to zavisi od mnogih činilaca, a najviše od količine dostupne hrane u nekoj reci. Međutim, možemo slobodno reći da se značaj peša kao hrane povećava sa starošću pastrmki, odnosno da je on svakako važan izvor hranljivih materija za odrasle jedinke. Upravo zbog toga, već dug niz godina nastaju veštački mamci koji su imitacije ove ribice. Mi ćemo se ovde ograničiti na veštačke mušice, mada ima i drugih veoma uspešnih imitacija. Kao sjajan primer drugih imitacija može se navesti peš od sunđera, koji je nastao u Bosni, i izuzetan je veštački mamac koji se zabacuje varaličarskim priborom. Ono što ga čini veoma uspešnim, pored boje i siluete, je znatna težina koja je u njega ugrađena. Ta težina omogućuje da se imitacija vodi u kratkim skokovima po dnu reke, upravo na način na koji su pastrmke i mladice navikle da vide peša. Veštačke mušice, iz razumljivih razloga, ne mogu da budu tako teške, pa je zbog toga nešto teže postići njihovu prezentaciju na samom dnu, mada nije nemoguće.

Imitiranje peša
Iako su pokušaji imitiranja peša pomoću perja i dlaka verovatno vrlo stari, prava prekretnica je nastala sa pojavom mušice pod imenom Muddler Minnow. Autor Muddler Minnow-a je bio američki ribolovac Don Gapen, koji je svakog leta putovao na reku Nipigon u severnom Ontariju (Kanada) radi lova trofejnih potočnih zlatovčica, koje tamo žive. Smatra se da je mušica nastala tokom 30-tih godina XX veka. U želji da imitira peša, živi mamac kojim su lokalni indijanci postizali odlične rezulate, Gapen je na svojoj novoj mušici napravio prilično veliku glavu od ošišane zimske dlake jelena. Vezivanje mušica od jelenske dlake je bila veština indijanskih plemena koja je postojala vekovima, međutim, širu popularnost je postigla tek pošto je Gapen vezao Muddler Minnow. Mušica veoma brzo postaje poznata, pogotovo od kako ju je u knjizi The Practical Fly Fisherman (1953.) opisao Al McClane čuveni mušičar tog vremena.

U originalnoj verziji mušica Muddler Minnow se vezivala od sledećih komponenti:

Udica: za strimere 3x duga, obično Mustad 9672, veličina 4-10
Telo: zlatna lameta
Krila: dva snopića dlake iz repa jelena, prvo beli, a preko njega smeđi, preko dlake dva simetrična isečka sa krilnih pera bronzaste ćurke
Glava: zimska dlaka jelena, ošišana u okruglu glavicu, ne mnogo kompaktnu

Uspeh ove, u svoje vreme neuobičajene, mušice u ribolovu izazvao je veoma brzo njenu veliku popularnost i, kao što je to uvek slučaj, doveo do stvaranje velikog broja njenih verzija. Prvu poznatu verziju je uobličio profesionalni vezač mušica i nadaleko čuveni mušičar Dan Bailey. Ta verzija ima veću i izraženiju glavu od jelenske dlake i rep od istog materijala od koga su vezana krila. Ona je postala toliko popularna da se danas najčešće naziva originalnom. Tokom nešto više od dvadeset godina to je bila mušica na koju je ulovljeno najviše krupnih pastrmki u SAD, a čuveni ribolovci – putnici poput Al McClane-a, Joe Brooks-a i drugih isprobali su je uspešno na svim meridijanima i raširili njenu slavu.

Inače Dan Gapen, sin izumitelja Muddler-a, i danas vodi firmu pod nazivom Gapen's (www.gapen.com) kod koje se može videti i kupiti ta mušica u originalnoj verziji (doduše sa repom, koji je kao što smo rekli dodao Dan Bailey). Očigledno da dobra i lovna mušica ništa ne gubi sa vremenom, mada to nije sprečilo mušičare da dalje razvijaju ideje koje su započete sa Muddler-om. Praktično sve savremene imitacije peša nastale su kao varijacija Muddler-a. Pri tome, dobar broj je zadržao šišanu glavicu od jelenske dlake, zato što je to vrlo dostupan materijal kojim se lako postiže željeni efekat i oblik velike peševske glave. Ostale imitacije se zasnivaju na korišćenju nekih drugih materijala za postizanje tog efekta (na primer vune).
Glavna zamerka Muddler-u je što je jelenska zimska dlaka laka i dobro pliva, čime je otežano potapanje imitacije do dna. Uz odgovarajuće otežanje, taj problem se može rešiti, ali ako mušica treba da se koristi u vrlo dubokoj ili brzoj vodi, onda je to ponekad nemoguće.

Vremenom su varijacije Muddler-a počele da odstupaju od izvornih proporcija peša (glave su dobile konusni oblik, umesto spljoštenog, i tako dalje) i danas se mogu kupiti mušice koje malo liče na ono što imitiraju. Zbog toga vam ovom prilikom prikazujemo slike peša. One ga prikazuju iz tri bitne perspektive. Treba zapaziti da je glava ribice veća i pljosnatija nego što se to prikazuje na veštačkim mušicama. Činjenica je da pastrmke napadnu i takve nesavršene imitacije. To je zato što one ne traže greške na našim mušicama (kao što nam ponekad izgleda), već jednostavno žele da se što brže i lakše nahrane.

Neki mušičari se nisu osvrtali na gore opisani nedostatak Muddler-a. Joe Brooks je izmislio tehniku u kojoj se uopše nije trudio da mušicu potopi do dna. Suština te tehnike bila je da se Muddler zabaci popreko do druge obale reke, i da se zatim trzajima strune od oko 50cm mušica dovede nazad do vrha štapa. Pri tome mušica nije tonula više od par desetina cm. Mada je Brooks lovio na Muddler-e i na druge načine, upravo je opisana tehnika donela slavu ovoj mušici i pomogla da se raširi po celom svetu. Brooks je tom metodom zapravo iritirao velike pastrmke, vodeći mušicu na način kako se peš u normalnim uslovima ne ponaša. Međutim, predatori najčešće napadaju plen koji se ne ponaša normalno, i tu leži tajna uspeha ove tehnike. To, naravno, ne znači da vođenje imitacije peša u dubini, u kratim skokovima, posle kojih se ona zaustavlja na dnu – neće dati rezultate. Svakako da hoće, posebno rano ujutro i kasnije pred mrak, kada krupnije ribe izlaze da love.

Ovom prilikom ponudićemo vam veći broj imitacija peša, koje sve mogu odlično da posluže u lovu krupnijih pastrmki. Pri izboru boje imitacije rukovodimo se bojom dna u reci na kojoj se lovi, mada ponekad kontrastne, pa čak i vrlo upadljive boje (žuta, fluorescentno zelena) mogu da izazovu napad velikog grabljivca. Najvažnija stvar u lovu ovakvim mušicama je upornost. Mušičari često isprobaju Muddler-a ili neku drugu mušicu u vreme kada ne mogu da ulove ribe na drugi način. To se obično svede na par zabačaja i kada se ništa ne desi donese se zaključak da riba ne radi i dignu se ruke od pecanja. Treba znati da se sa ovim mušicama bolji rezultati postižu kada se lovi ciljano, na lokaciji gde znamo da se nalazi krupna riba, kao i u vreme kada je ona aktivna (jutro, sumrak). Tek tada ćemo moći da vidimo kakvo moćno oružje u našem „arsenalu“ čine ove mušice.

Goran Grubić i Aleksandar Panić, septembar 2010.
www.flyandtrout.com