Na kaficu s klenom

Na kaficu s klenom

Policelonska buba, nošena vodom, klizila je uz samo potopljeno stablo. Iza nje je lagano lebdela tamna senka i pratila je čitav metar. Onda je uz pljusak vode buba nestala sa površine. Bugi je zategao strunu. Klen kilaš krenuo je niz struju svom snagom. Ubrzo se začulo zujanje kočnice na čekrku i Bugijev glas: ,, Al’ su jake ove nišavske ribe …!’’.

Kada me je Bojan pozvao na jednodnevno mušičarenje na Nišavi u julu mesecu, odmah sam mu rekao: ,,Da, idemo!“. Ovo je poslednji stadijum bezobrazluka kada je ribolov u pitanju. Kažeš ,,da”, a onda tek razmišljaš šta ćeš da kažeš ženi, majstorima koji ti baš tog dana rade u kući, drugarima kojima si obećao večernji ribolov na Tamišu i ćerki koju treba da ujutro odvezeš na posao. Ali to je jače od mene.

Nišava. Nisam nikada pecao tamo. Ako ne odem sada, ko zna da li ću skoro imati priliku. A ovo je samo jedan dan. Mogu oni kod kuće i bez mene za toliko. Bilo je mesta u autu za još jednog. ,,Bugi ‘oćeš sa mnom na Nišavu?“, pitao sam telefonom svog drugara po oružju. ,,’Oću“, odgovorio je uz prisustvo istog onog bezobrazluka, „kad idemo?“.

Do dana ,,D“ imali smo vremena da pripremimo pribor i ono najvažnije – veštačke mušice. To i nisu bile ,,mušice” pre ih možemo nazvati ,,bubetinama”. Do sada smo klena pecali na Neri, Karašu, belocrkvanskim jezerima, Neretvi i Kolubari, pa smo ih uglavnom dobijali na velike policelonske imitacije buba i bumbara. Taktika je bila da se povelika imitacija tvrdokrilca podbaci pod neku granu, tako da pljusne kad padne na površinu vode. To je u velikom broju slučajeva bilo dovoljno da isprovocira ,,glavonju” na napad. Verovali smo da je isti slučaj i na Nišavi. Ovo nam je potvrdio i Bojan koji je bio prošle nedelje tamo i lepo se napecao baš na ovakve kreacije. Za svaki slučaj, poneli smo i desetak crnih ,,Vuli Badžera” na koje smo lepo lovili klenove na Neretvi. Vreme će biti sunčano i toplo, sve kao poručeno za klena.

Vreme je u stvari bilo pretoplo. ,,Gorelo je i nebo i zemlja” kako je govorila moja pokojna baba Jovanka, kada smo oko podne, posle zastoja na autoputu, izašli konačno iz auta i krenuli da oblačimo kombinezone za pecanje. Bojan je imao još neka posla u Nišu: ,,Reka vam je tamo kod onih vrba, samo prođete kroz ono dvorište i kukuruz i tu ste. Odatle idite uzvodno, pa se nađemo kod mosta”. I ode čovek. Naravno, u dvorištu je bio pas koji je lajao kao da smo došli da mu pojedemo ručak, a u kukuruzima smo se skoro izgubili. Ja sam krenuo ka reci i naišao na neprobojnu džunglu od kupina i kopriva. ,,Ajde ovamo”, pozvao me je Bugi, “dođi sedi s ljudima”.

Probio sam se kroz kukuruz i došao do prelepog dvorišta sa travnjakom i betonskim stepenicama koje su vodile do reke. „Ovo je Nenad”, predstavio mi je Bugi čoveka koji je sedeo za baštenskim stolom u kompletnoj mušičarskoj opremi sa sve štapom i meredovom, “on isto peca klena”.

Ovo je bilo prijatno iznenađenje, posebno što je kolega ponudio i hladno ,,Niško” pivo. ,,Momci po ovoj paklenoj vrućini i bistroj vodi teško ga je prevariti”, savetovao nas je Neša, „uzima samo verne imitacije osa, pčela i skakavaca”. E baš to nismo poneli, pomislio sam: ,,Nego, kaži ti nama, kako mi da pecamo, očigledno je da moramo da gazimo vodu, jer se sa obale ne može?”. Objasnio nam je taktiku; uđe se do sredine reke i polako i tiho ide uzvodno. Zabacuje se prema obali i to je najbolje u senovita mesta ispod grana. Poklonio nam je dve imitacije skakavaca, savršeno vezanih, a mi njemu bube od zrna kafe, koje smo specijalno vezali za ovu priliku. Na udicu se zalepi pola zrna kafe, prebaci se preko traka žutog policelona, navežu nožice od braon petla i dobijete odličnu i veoma lovnu mušicu za klena. On će malo da odmori, pa će kasnije da peca, a mi slobodno da krenemo lagano uzvodno, pa šta nam bog da.

Sišli smo do reke. Tek tada sam shvatio koliko je Nišava lepa. Kada bi mi neko dao da projektujem reku za mušičarenje uradio bi nešto vrlo slično Nišavi. Na sredini je duboka do pojasa, brzog toka, ali taman da može da se sredinom hoda uzvodno. A odatle možeš bez problema da pogađaš svaku tačku na obe obale. Ima tu i dubokih sporih virova, brzaka, velikog kamenja koje krije ribu i potopljenih panjeva i grana. Nepristupačna sa obale, ali zato idealna sa vode. Klenovska mesta ispod velikih vrba bila su nam na dohvatu ruke.

Bugi je rešio da krene sa ,,Vuli badžerom“, dobro otežanim. Gađao je veliku stenu ispod vode i već posle par bacanja uzviknuo: ,,Čoveče koliki je. Evo ga još stoji na metar od mene!’’ Klen, po njegovoj oceni oko dve kile, dva puta mu je dopratio strimer do samih nogu, ali je u poslednjem momentu odustajao od napada. Ja sam bacao veliku policelonsku bubu, ali nisam uspeo da primetim ni jednu zainteresovanu ribu. Sve mi je teže bilo da se krećem uzvodno, mada mi je šetnja po vodi prijala zbog nesnosne vrućine. Posle stotinak metara izašao sam iz vode i imao šta i da vidim. Moj kombinezon je bio pun vode. I to obe nogavice. Negde sam ga probušio u onom probijanju kroz trnje. Preostalo mi je samo da pecam po plićaku i da uživam u Bugijevim majstorijama. A njega je baš krenulo; imao je dva napada sitnijih klenova i jednog pokilaša. Čim je promenio mušicu, stavio je malu crnu policelonsku bubu, počela su i dešavanja. Spremio sam fotoaparat i čekao.

Na desetak metara od njega, na suprotnoj obali paralelno sa tokom u vodi je bilo potopljeno stablo. Iako je tu dubina bila oko pola metra znali smo da se iza drveta krije riba. Voda je bila poprilično brza. Bugi je zabacio bubu na sam početak stabla i to na svega par centimetara od njega. Reka je ponela bubu, a iza nje se niotkuda stvorila senka i kad sam mislio da će se predomisliti klen je uz pljusak progutao mušicu. Uživali smo u borbi, a Bugi se smejao kao malo dete. Klen je jurnuo nizvodno ka granju, ali ga je vešti ribolovac polako uštopovao i izvukao iz matice u pliću vodu. Pozirali su njih dvojca kao u najboljim filmovima o pecanju. Stigao je i Bojan, pa smo zajedno nastavili uzvodno ka brani u Sićevačkoj klisuri. Ovde je voda bila plića, ali brža. Smenjivali su se brzaci i virovi. U hladu virova videli smo nekoliko krupnih klenova koji su se lenjo povukli u dubinu kada smo im prišli. Bojan i ja smo bezuspešno menjali mušice, a Bugi je uspeo da prevari još par klenova pokilaša na njegovu malu bubu. Jedino se niko nije setio ,,kafice‘‘, mušice od zrna kafe. Očigledno je da je ,,mala crna buba” bila dobitna kombinacija za taj dan. Na žalost, sunce je počelo da zalazi i mi smo morali da krenemo kući. Nišava je ostala iza nas. Lepa, ali kao i većina naših reka naružena ljudskom nebrigom – plastičnim flašama, kesama i drugim otpacima.

Pred mrak, dok smo se vozili ka Beogradu, javio nam se Nenad: ,,Ja sam super prošao, desetak klenova, jedan je imao oko dve kile.

Poslaću vam slike. Dobre su vam ove mušice od zrna kafe, pošaljite mi još koju.“

Autor teksta: Srđan Savulov
Objavljeno u ribolovačkom magazinu “Reviri Srbije”, broj 31, Oktobar 2011.
Sa: https://www.sportskiribolov.co.rs/na-kaficu-s-klenom