Magična Reka

Reportaža: Magična Reka

Ujutru se osećalo da će ovo biti poseban dan. Bili smo tu već nekoliko dana i početno uzbuđene dolaska se izgladilo. Bog vremena nam se naklonio, a reka nam je opet servirala najbolje što ima. Lipljani u klasi od 1 kg+ su dolazili svaki dan i najveći od 1,7 kg je nastavio svoj srećni život nakon što ga je Kape vratio u podvodni svet.

Bilo je kao u mušičarskom raju, gde priroda diktira ritam života, a vreme ima tendenciju da stoji. Mada, ovaj jedan dan je imao nešto posebno … Već prethodne večeri smo odlučili prebaciti logor nekoliko kilometara nizvodno. Šatori su spakovani i jutarnja kafa se popila.

Natovarili smo ruksake u čamac i krenuli niz vodu.

Kape i njegov sin su odlučili pešačiti kraj reke do mesta gde će nam biti novi logor. Pred nama je bila izuzetno plitka reka, tek toliko vode da se možemo kretati plovilom. Lapsko leto se predstavljalo u najboljem svetlu. Priroda u najuposlenijem vremenu kratkog leta. Skoro da smo se stideli što smo gosti u ovoj predivnoj tišini koju su pratili samo glasovi same prirode…

Tu i tamo ribe su svetlucale u vodi, većinom sitne, ponekad zamenjene većom ribom koja bi napravila krug hranjenja na površini. Sedeo sam u čamcu i pustio da me struja nosi, ne dotičući vesla. Svako malo čamac bi se zasustavio na steni ili u plićaku i imao bih vremena potražiti okolo obećavajuće krugove na vodi u domahu zabačaja. Gotovo pri svakom zaustavljanju tu bi bila jedna riba u klasi “vredi pokušati”. Ako nakon nekoliko ponuda ne bi pokazala zanimanje za mušicu produžio bih dalje, jer ih je jednostavno bilo toliko mnogo tokom celog toka. Na najboljim mestima izgledalo je skoro kao da kišne kapi pogađaju površinu, ali to se dizala riba, … svuda oko nas …!

Dogovorili smo se da uzmemo samo po jednu ribu po čoveku, ali ako bi se desilo da ulovimo trofeje i njih smo mogli uzeti. Ovde se ne mora zadovoljavati ribama ispod kila; to smo ukapirali već prvi dan.

Čamac je plutao niz struju i ponovo zastao na kamenu iznad grla još jednog brzaka koji je izgledao dobro. Brzo sam pogledom potražio neke dobre krugove i uskoro prepoznao da se dobra riba hranila tik na dohvat zabačaja. Navezao sam verziju pijavice (wooly bugger) koju je napravila Esa Lajala i koja je dan pre pokazala svoje privlačne moći, posebno na velike lipljane. Riba se hranila na nekih pet metara daljine, tako da joj je bilo lako ponuditi mušicu na trpezu. Mušica je zainteresovala ribe. Nakon kratke borbe prepoznao sam da je riba bila beloriba. Kako je riba bila u veoma dobroj kondiciji odlučio sam je uzeti za večeru, mada je bila malo manja od kilo, jer sam pomislio na naš jednolični jelovnik sačinjen od lipljana. Ribe su se i dalje dizale i ostao sam malo i posmatrao njihovu igru. Ali onda je bilo vreme da se nastavi, jer mi je svako mesto izgledalo bolje od prethodnih.

Bešumno sam plutao rekom u čamcu. Priroda je bila u punom zamahu i izgledalo je da sam jedini kome se ne žuri. Došao sam do jedog od jezeraca, koja se na reci nalaze svakih nekoliko stotina metara. Jezerce je bilo dom porodici labudova sa tri labudića. Nastavio sam pevušeći ”tako je tiho na obalama”, i u mislima sam se izvinjavao labudovima što sam im poremitio mir.

Sledeći brzak je bio jači i dublji od ostalih. Pristao sam, izašao na obalu i pogledao reku koja skoro da je bila jedan veliki brzak. Lepota mesta zapela je za ribolovčevo oko. Bilo je dovoljno duboko i savršeno za svaku veličinu ribe.

Nije bilo vidljivih krugova, kao na mirnijim komadima reke, i tako sam počeo pecati po svojoj logici, počinjući od same obale. Iznenada štap se savio i odmah sam osetio da je ovo bilo nešto veće. Borio sam se s ribom koja je jednostavno mirovala na dnu reke ne pokušavajući da se bori ili da beži. Da li je možda pastrmka? A onda je iskočilo zadivljujuće leđno peraje. Taman sam ga procenio na oko 1,5 kg kad se stap ispravio. Ode! Raznolike psovke su mi pokuljale iz usta i seo sam očajnički razmisljajući gde sam pogrešio. Riba je bila zakačena samo nekoliko minuta, ali možda nisam dovoljno zategnuo, ili sam možda čak previše zategnuo u jakoj struji. Pa, otišla je. Neka. Reka će me na kraju nagraditi ako budem uporan, je li tako?

Ostavio sam tu poziciju i odlučio se vratiti predveče, jer je mesto za logor bilo sve bliže i bliže; samo oko kilometar dalje. Sledeći brzak je bio nekih sto metara niže i jednako je obećavao. Barem je bilo jasno da je pijavica bila dobar izbor da se namame velike ribe, tako da se više nisam morao pitati koja bi mušica bila najbolja.

Drugi zabačaj i opet se štap savio! Naučivši iz svog propusta, popustio sam kočnicu za par tikova, jer je struja još bila vrlo jaka. Prvih nekoliko metara šnjure je otišlo i riba se sakrila u dukoj rupi. Namotao sam, a riba je opet pojurila. Tako je to trajalo i trajalo i trajalo dok je nisam ugledao po prvi put. Jedro od peraja veliko barem kao ono prethodno koje sam izgubio. Oprezno sam ribu izvukao na suvo gde sam joj mogao proceniti težinu. Vaga je potvrdila: 1.625 g! Kakva lepa riba. Moja najveća na ovom pohodu i moja druga po veličini uopšte.

Seo sam na obalu i nastavio razmišljati kako je ovo jedna magična reka, jer iz godine u godinu daje ove lipljane od preko 1,5 kg i ne samo po jednog.

Iako je reka toliko visoko u planini i ovdašnje leto je tako kratko, ona se opet dobro brine za svoju decu. Pretpostavljam da sam dosta dugo tako sanjario kad sam shvatio da su mi sibirske kreje prišle tako blizu da sam skoro mogao da ih dotaknem.

Probudio sam se iz svog sna i počeo gledati hoće li se Kape i sin skoro pojaviti na obali. Hodali su iza vrbovog grmlja, jer je bilo gotovo nemoguće ići uz vodu. Još ih nisam video pa sam odlučio još jednom pokušati da proverim ima li još koji stanovnik u vodi. Mogao sam probati neku drugu mušicu, ali ova je radila predobro da bih je menjao. Zagazio sam do veoma blizu mesta gde sam malo ranije ulovio ribu. Prvi zabačaj je bio kratak i vodio sam mušicu kroz struju cimajući šnjuru s vremena na vreme da je ubrzam. I ponovo se štap savio! Ne brzo… Na mek, polagan način vrh štapa se presavio prema površini. I opet nisam mogao videti ribu koja je izvlačila šnjuru nakon što bih je ja malo namotao. Minute su prošle i onda sam ugledao ribu. Kakva riba!!! Ogromno peraje reže kroz površinu, tako veliko, nikad pre takvo nisam video.

Ponavljao sam sebi, iznova i iznova, da je u nevolji onaj na drugom kraju strune, jer sam bio u vrlo nevoznom stanju. Kad je riba htela još šnjure nisam ni pokušavao da je držim blizu, jednostavo bih joj dao koliko hoće. Još nijednom nije iskočila i ako uspem da je izmorim, a da ne iskoči biće moja! Konačno riba mi je pokazala bok i vukao sam je blize sebi, ali opet je zaronila u jakoj struji poslednjom snagom. Primotao sam je još jednom, još jedan pokušaj da je približim, i ovaj put sam uspeo. Izneo sam ribu na obalu držeći je obema rukama i sa pulsom od 200 u minuti.

“Taj je mnogo veći od one prethonog”, pomislih. Konačno sam ulovio lipljana od 2 kila o kome sanjam više od 20 godina!!! Peraje je veće od mog dlana i dužina je 61,2 cm. Gotovo se tresem od uzbuđenja dok važem ribu. I vaga pokazuje: 2.100 g !!!!!!!!!!!!!

Gledam u reku, onda u ribu ….misleći “Je li ovo stvarno, ili je san?”

Ribu opet izvažem, isti rezultat.

Sedeći na kamenu puštam da mi pogled klizi po reci i mislim kako bih ikada mogao pokazati svoje poštovanje ovoj magičnoj reci za te nezaboravne trenutke koje nam daje godinu za godinom. Prenem se i vidim Kapea i Samua kako dolaze kraj reke: shvatam da sam uhvatio skoro 5 kila ribe. Po prvi put na našim pohodima nadam se da Kape nije ulovio ni ribu, jer ribe imamo dovoljno za jelo za sledećih par dana. Još jednom važemo ribu zajedno da se uverimo da je preko 2 kila. Kape mi čestita, bez ikakvog znaka, dobro poznate ribolovačke zavisti.

Originalni tekst: Ari Savikko

Sa finskog na engleski preveo: Timo Kanamüller

Sa engleskog preveo: Ćisek