“Lajka” – sto godina

Sto godina „Lajke“, male revolucije u fotografiji

Bio je to početak fotografije kakvu danas poznajemo. Nekoliko meseci pre Prvog svetskog rata inženjer Oskar Barnak, koji je prešao iz nemačke optičarske kompanije „Cajs“ (Zeiss) u eksperimentalno odeljenje konkurentskog „Lajca“ (Leitz), završio je svoj novi izum – „Mikro liliput“ kameru.

Završni detalji morali su da sačekaju mir, ali kada je nova kamera stigla u radnje 1925. godine pod imenom „lajka“ (Leica), bio je to početak novog doba, piše Indipendent.

Završni detalji morali su da sačekaju mir, ali kada je nova kamera stigla u radnje 1925. godine pod imenom „lajka“ (Leica), bio je to početak novog doba, piše Indipendent.

„Lajka“, koja se kratko prodavala kao „Barnak aparat“, bila je foto-aparat koji je mogao da se nosi u džepu i koristi u svakom trenutku.

Bila je gotovo nečujna i pružala je maksimum diskrecije. Rukovanje njom bilo je dovoljno jednostavno da mogu da je koriste amateri.

„Lajka“ je bila proizvod ogromne inženjerske sofisticiranosti i ingenioznosti, mala revolucija koja je predvidela današnje visokotehnološke proizvode, uključujući i „ajfon“.

Zahvaljujući jednostavnosti i kompaktnosti otvorila je put modernoj fotografiji kojoj su bili potrebni brzina, tišina i agilnost, foto-žurnalizmu a naročito ratnoj fotografiji ali i modnoj fotografiji.

Da bi obeležili vek od izmišljanja „lajke“, kompanija „Lajc“ objavila je knjigu u koju su stala dela više stotina fotografa koji su koristili svoju „lajku“ kao „optički produžetak oka“, kako je jednom prilikom rekao Anri Kartije Breson.

U knjizi „100 godina ‘lajke'“, zastupljeni su snimci Brusa Gildena, Kartijea Bresona, Eliota Ervita, Sebastijana Salgada, Vilijama Eglestona i desetak najvećih svetskih ratnih fotografa.

„Lajka“ je u početku promovisana kao „aparat svog vremena“. Do Lajke, kamere su bile ogromne kutije sa tablama koje su morale da se stavljaju i vade, crnom tkaninom koja je išla preko glave fotografa, stalkom za tešku kameru.

Fotografija je u to vreme bila umetnost koja je zamrzavala nešto što je već zamrznuto, jer su modeli strpljivo čekali da izlaganje prođe, umetnost koja je imitirala slikare pejzaža ili mrtve prirode i čekala da bude priznata kao ozbiljna, klasična umetnost.

Sa „lajkom“, to se promenilo. Lansiranje aparata 1925. poklopilo se sa ključnim momentima modernističkih pokreta – pojavili su se Bauhaus i Valter Gropijus, Ejzenštajn je prikazao Oklopnjaču Potemkin, nadrealisti su cvetali, Velika pariska izložba dizajna otvorena je te godine…

„Lajka“ je brzo našla mesto u srcima mnogih umetnika, a naročito nadrealiste Kartijea Bresona koji je štafelaj zamenio foto-aparatom.

Za fotografe obučavane u klasičnoj tradiciji, „lajka“ je bila trivijalni novitet i igračka, ali su amateri u njoj videli brojne prednosti, uključujući jednostavnost u korišćenju i lakoću samog aparata.

Danas je „lajka“ iznenađujuće skup „modni dodatak koji nose rok zvezde i bankari“ vredan više od 5.000 funti. Profesionalci se žale na nedostatke i ograničenja novijih modela ali i dalje gunđavo priznaju da je „lajka“ predivna za korišćenje, da je kvalitetan aparat u koji se može pouzdati.

Prema rečima Kartijea Bresona, koji nikada nije ostavio svoju prvu ljubav: „'Lajka’ je kao dubok, topao poljubac, kao hitac revolvera, kao kauč psihoanalitičara“.