Kako zaštititi pastrmke

Kako zaštititi pastrmke
dam
Sitna pastrmka, prosečan komad sa naših divljih voda

Kako zaštititi pastrmke

Jerma, Temštica i Visočica su samo neke od predivnih pastrmskih reka istočne Srbije koje posećujem. Sličnih planinskih lepotica ima širom zemlje i omiljene su destinacije zagriženih mušičara i varaličara, lovaca na pastrmke. Iako je boravak na ovakvoj vodi melem za srce i lek za dušu, retko kada ribolovci imaju bogat ulov.

Par pastrmki u meri i nešto više primeraka ispod nje su neki dnevni prosek, a bogatiji ulov se može ostvariti samo na dobro čuvanim revirima, gde važi pravilo Uhvati i Pusti.

Razloga za loše stanje brojnosti populacije pastrmki ima mnogo. Zagađenja vodotokova i izradnja brana su dva goruća problema, ali mi ribolovci nažalost nismo u mogućnosti da tu mnogo učinimo. Možemo nadležnima prijaviti zagađivača, pisati peticije protiv izgradnje brana, ali se tu naše delanje završava. S druge strane, postoje stvari na koje možemo direktno uticati i promeniti ih na bolje. U nastavku teksta je obrađeno nekoliko problema koji se tiču zaštite pastrmki i dati su konkretni predlozi kako ih otkloniti ili bar njihov negativan uticaj svesti na prihvatljivu meru.

temstica
Temštica, staroplaninska lepotica opsednuta pastrmkašima koji koriste žive mamce

Krivolov

Pastrmka se, kao cenjena konzumna riba, krivolovi na sve moguće i nemoguće načine. Dve najdestruktivnije tehnike su lov strujom i dinamitom, a u stopu ih prati i lov mrežama. Dobra vest je što novi zakon o Zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda predviđa drakonske kazne za ovakve prekršaje, pa se očekuje smanjenje učestalosti ovih pojava, naročito ako se političkom odlukom pooštri primena tih zakonskih akata i kaznene politike.stop

Istovremeno, svedoci smo i krivolova udičarskim priborom, koji takođe uzima veliki danak. Među ovakvim pecarošima prednjače oni koji koriste žive mamce. Stotine takvih ribolovaca svakodnevno izlazi na pastrmske rečice i tamani potočare na gliste i larve insekata. Ulovi im se redovno mere u desetinama primeraka, a retko ko od njih poštuje i minimalnu meru i lovostaj.

Sav teret borbe protiv ove nezasite armije krivolovaca trenutno pada na leđa ribočuvarske službe. Ipak, ona ima nekoliko ozbiljnih prepreka. Jedna od njih je nedostatak ljudstva da se pokriju svi ti, po pravilu, veoma nepristupačni tereni. Ovo je problem koji se ne može lako rešiti, već zahteva reorganizaciju finansijskih fondova i ostavljanje više novca udruženjima kojima bi oni mogli da zaposle više ribočuvara. Alternativno rešenje je izdavanje volonterskih ribočuvarskih dozvola poštenim ribolovcima, koji bi zarad učuvanja ribljeg fonda deo vremena provedenog na pecanju posvetili kontroli ulova svojih manje savesnih kolega.

Drugi problem je što čuvari na većini pastrmskih voda krivolovcu ne mogu napisati kaznu osim ako ga ne uhvate direktno sa ulovom. Naime, kao što je poznato, u Srbiji je zabranjen lov salmonida na žive mamce, ali na većini pastrmskih voda nije eksplicitno zabranjena njihova upotreba. Ribolovac se uvek može opravdati time da on zapravo lovi klenove i potočne mrene, kojih, istini za volju, zaista ima u pastrmskim rečicama. Ipak, 99% plovkaroša na planinskim potocima namenski lovi pastrmke, a druge vrste riba im služe kao fin paravan za nedozvoljene radnje.

Rešenje ove zavrzlame je veoma jednostavno: za svaku rečicu gde su pastrmke dominatne ribe i glavna ciljna vrsta ribolovaca, treba odrediti tačku uzvodno od koje je zabranjen lov živim mamcima, kao i svaki vid ribolova u vreme lovostaja na pastrmku. Ovom jednostavnom odredbom se ribočuvarima znatno olakšava posao, jer krivolovci više ne mogu da se traže rupe u zakonu pozivajući se na lov drugih riba. Takođe, ovim se onemogućava da i mušičari i varaličari (među kojima takođe ima dosta krivolovaca) pecaju pastrmke za vreme lovostaja, pod istim izgovorom da love druge vrste, recimo klenove.

mrestiliste
Na pastrmskim rečicama treba zabraniti upotrebu živih mamaca, a izvorišne delove proglasiti prirodnim mrestilištima i na njima zabraniti svaki vid ribolova

Dodatno, izvorišni delovi pastrmskih potoka se trebaju proglasiti prirodnim plodištima pastrmke i na njima zabraniti svaki vid ribolova tokom cele godine. Ovde po pravilu ima mahom sitnih pastrmki i nema razloga loviti ih, povređivati i puštati, jer mnoge od njih ovaj „tretman“ ne prežive. Tačne lokacije ovih područja za svaku pastrmku rečicu trebaju biti ispisane u dokumentima koja se dobijaju kupovinom ribolovačke dozvole, a sama mesta označena lako uočljivim tablama.

Prekomeran izlov sportskim putem

Mnogi ribolovci veruju da bi sprečavanjem krivolova, vodećeg razloga za loše stanje ribljeg fonda, naše vode postale prepune krupnih riba. To je donekle istina za velike reke i jezera, gde je broj riba koje upecaju ribolovci neznatan u odnosu na ukupnu populaciju. S druge strane, na malim vodama, poput bara ili potoka, sportskim ribolovom se itekako može desetkovati riblji fond. Ovo je naročito izraženo za pastrmke, čija alava priroda čini da se one lako mogu upecati, a kako po pravilu nastanjuju manje reke i potoke, ovaj problem se ne sme zanemariti.

Zato je neophodno još malo pooštriti propise koji ograničavaju broj i veličinu pastrmki koje mogu poneti sportski ribolovci. Svaka pastrmska voda bi trebalo da ima svoje posebno i naročito pravilo kojim se definiše dozvoljeni izlov. Na većim rekama poput Lima, Drine ili Nišave može ostati pravilo o maksimalnom dozvoljenom dnevnom ulovu od 3 pastrmke dnevno, dok se na potocima izlov mora drastično smanjiti, negde i potpuno zabraniti. Slično važi i za minimalnu meru. Negde ona može i ostati 25cm, dok se na drugim vodama mora povećati na 30cm, a negde i još više.

Takođe, mora se voditi računa i o tome koliko procenata puštenih riba ne preživi, bilo zbog povrede nastale ubadanjem, predugog boravka na suvom ili pak od infekcije nastale oštećenjem sluzokože prilikom postupka otkačinjanja. U tom svetlu, trebalo bi učiniti napor da procenat uginulih riba što više smanjimo, kako pažljivijim postupanjem sa ulovom prilikom otkačinjanja, skraćivanjem vremena boravka na suvom (manje slikanja), tako i izborom manjih udica (koje srazmerno manje povređuju ribu) i upotrebom udica bez kontra kuke.

Poribljavanje

Da bi se odražao stalan broj riblje populacije, ribolovaci smeju da ulove i ponesu samo onoliko riba kolika je njihova stopa priraštaja. U praksi, zbog prevelikog ribolovnog pritiska, to nije slučaj, pa se taj deficit pokušava nadoknatiti poribljavajem.

U Srbiji se to najčešće radi tako što se u ribnjacima čuva matično jato, veštački mresti, ta mlađ odgaja u ribnjaku do određene veličine i potom pušta u reke. Ovo je najlakša, ali ne i najbolja varijanta. Naime, mlađ iz ribnjaka nije prošla prirodnu selekciju, već je bila čuvana kao pod staklenim zvonom. Kao posledica toga, među njima ima puno primeraka sa raznoraznim manama, od kojih su mnoge genetske. Zato i ne čudi što ima naučnih podataka koji govore da je mortalitet ikre i mlađi kod pastrmki poreklom iz ribnjaka znatno veći nego kod divljih riba. Ukrštanjem ovakvih i divljih pastrmki, praktično se „prlja“ genetski kod divljih pastrmki i one vremenom postaju sve manje otporne i prilogođene svojoj životnoj sredini (umesto suprotno, što prirodna selekcija donosi). Kao posledica toga, brojnost populacije opada i sve više zavisi od poribljavanja. Ovo mu dođe kao neka vrsta pastrmske narkomanije (zavisnosti).

Druga opasnost od ovakvih poribljavanja je to što matična jata po pravilu nisu poreklom iz reke koja se namerava poribiti, te se ukršanjem ribnjačkih i divljih pastrmki gube jedinstveni haplotipovi divljih riba. Bilo je čak i primera poribljavanja pastrmkama koje ne pripadaju ni tom slivu, pa se tako danas u našim vodama mogu naći i jadranske, egejske, pa čak i atlantske pastrmke, čime je učinjena nepopravljiva šteta, jer se neke od ovih sorti pastrmke (poput egejske iz sliva Strume), veoma uspešno mreste u divljini i potiskuju autohtonu dunavsku potočaru.

U tom svetlu, ako se već insistira na poribljavanju potočarom, ikra i mlađ se trebaju dobiti od divljih riba, uhvaćenih elektro – agregatima u potocima neposredno pre samog mresta. Nakon što ribice malo porastu u ribnjacima, trebaju se vratiti u istu onu reku odakle su poreklom matične ribe. Na nekim vodama čak i ovakav način poribljavanja nije neophodan, jer se pastrmka veoma uspešno mresti u prirodi. Jedini problem je što sve te silne ribice zbog prekomernog krivolova jednostavno ne stignu do porastu do neke za ribolov zavidne težine.

Ako se vode baš žele „dopuniti“ pastrmkama radi što atraktivnijeg ribolova, ima smisla poribiti umerenom količinom dužičastih (kalifornijskih) pastrmki, koje su veoma atraktivne za pecanje, a dugoročno gledano potpuno neškodljive, jer se u Srbiji ne mreste u divljini, niti se mogu ukrštati sa potočarom. Ipak, ovo je od nedavno onemogućeno, jer je poribljavanje alohtonim vrstama zakonom zabranjeno.

pustanje
Na potocima se dozvoljeni izlov mora drastično smanjiti, a negde i potpuno zabraniti

Umesto zaključka

Pastrmske vode treba pre svega čuvati, a tek onda razmišljati o poribljavanju. Kod nas je to malo naopako, pa se prvo poseže za ubacivanjem riba, a tek kasnije razmišlja o čuvanju. Dokle god ribokradice haraju našim vodama, poribljavanje nema mnogo smisla. Sve se svodi na, što bi naš narod rekao, presipavanje uz šupljeg u prazno, u ovom slučaju iz bazena ribnjaka u zamrzivače krivolovaca. Ako bi se bar neke stvari postavile na pravo mesto, pre svega sprečio krivolov, ograničio prekomerni izlov sportskim putem, i vršilo umereno poribljavanje, ali urađeno na pravi način, mnoge naše pastrmske rečice bi se naprosto preporodile i mušičarenje na njima bi postalo neuporedivo kvalitetnije.

 Text: Goran Tokić Goci

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*