Kad voda počne da se sveti!

Kad voda počne da se sveti!
U susret međunarodnom danu reka koji se u Srbiji i ne obeležava.
Svetski dan akcije za reke, 14. mart, još jedan u nizu značajnih datuma što podseća na bogatstvo prirode koja nas okružuje, dobar je povod da se setimo i naših tekućih voda, i porazmislimo kako se odnosimo prema njima i u kakvom su stanju.

Ovaj dan se ove godine obeležava po 15. put, a zvaničan naziv je Međunarodni dan akcije protiv brana, za reke, vodu i život. Cilj je da se globalnoj javnosti skrene pažnja na neka bolja energetska rešenja koja bi smanjila eksploataciju i zagađenje reka širom sveta, kao i da podseti čovečanstvo šta može da izgubi nemarnim odnosom prema prirodnom bogatstvu koje mu je dato. Prošle godine, ovaj dan obeležen je sa 150 manifestacija u 43 zemlje, od kojih je svega šest evropskih, među kojima nije bilo Srbije, a naša zemlja ni sada se neće naći na spisku mesta gde se odvijaju akcije povodom 14. marta.

Morava i pritoke
Premda je rečno bogatstvo prilično smanjeno deljenjem bivše Jugoslavije na nove usitnjene državice, Beograd je i dalje grad na obalama dveju reka, i možda jedina prestonica na svetu koja leži na obalama dve plovne reke, od kojih je Dunav “žila kucavica” ovog dela Evrope. Međutim, ta žila sama po sebi ne bi predstavljala mnogo da, pored nje, još tačno 216 reka ne teče kroz našu zemlju. Najveća od njih, koja protiče samo kroz Srbiju, svakako je Velika Morava, čija je dužina 185km, a sa svojom najvećom pritokom, Zapadnom Moravom, dugačka je 483km. Pripada jednom od tri sliva ka kojima idu reke u našoj zemlji, crnomorskom, a druga dva sliva su jadranski i egejski. Površina sistema Velike Morave je nešto više od 40% celokupne površine Srbije, i svojom snagom i vodenim bogatstvom čini Pomoravlje najplodnijim i najgušće naseljenim delom Centralne Srbije.
Nepregledne šume nekada su okruživale korito naše najveće reke, ali ih odavno više nema. Velika Morava poznata je i kao poplavna reka, zajedno sa svojim mnogobrojnim pritokama. Sasvim je uobičajeno da Morava posle poplava promeni tok, a na mestu prethodnog ostanu jezerca koja se zovu „moravišta“. Još 1966. godine počelo se sa radovima na sprečavanju poplava, na pritokama su pravljene akumulacije, a meandri presecani. Tok reke ispravljen je i skraćen sa 245km na 185km, a bilo je planirano da se dodatno skrati i ponovo postane plovna. Međutim, ratovi, sankcije i ekonomske teškoće stavili su tačku na ovaj plan, pa se danas plovni tok završava na samo tri kilometra od ušća, a nekada je bila plovna sve do Ćuprije. Prosečan protok Morave na ušću u Dunav je 297 kubnih metara vode u sekundi.

Zapušteni Dunav
Južna pritoka Velike Morave možda je jedna od najugroženijih kad je zagađenje u pitanju, o čemu svedoči i dokumentarni film iz 2011. godine, “Tužna Morava”. U njemu, autor Srboljub Pešić, između ostalog, kaže da je “smeće na sve strane, gomile flaša i kesa na obali i u vodi, školjke automobila, kućni aparati, zavoji, špricevi, uginula krava nasred reke…” Pešić takođe opisuje i da su dvojica njegovih saradnika tokom snimanja filma bili osuti plikovima, a jedan je “zaradio” i herpes! Situacija je možda i dramatičnija od one u koju javnost ima uvid, jer iako je ondašnji ministar Dulić sproveo akciju čišćenja, ona se praktično završila odmah po pokretanju, ali ne i pre nego što su sprovedene neke krajnje bizarne “mere”: stabla na kojima se nalazio plastični otpad su sečena umesto da se samo očiste.
Ovo je samo “vrh ledenog brega”, jer rekama teku teški metali, nafta i najrazličitiji industrijski otpad. Ako se tome dodaju neregulisane deponije i protivzakonito pražnjenje septičkih jama, uslovi su “idealni” za ekološku katastrofu. Samo Beograd, kroz 20 izliva, ispušta otpadne i industrijske vode u Savu i Dunav. I to bez prečišćavanja, jer se samo 13% ukupne količine otpadnih voda u Srbiji tretira pre ispuštanja. Prema nekim procenama, rešenje ovog problema koštalo bi oko 600 miliona evra. I to je “samo” za tretiranje voda, i još toliko za održavanje Dunava i investicije u prateću infrastrukturu. Izgleda da Naknada za priobalje, stavka koja na spisku dažbina izaziva najviše čuđenja, a ponekad i podsmeh, ne služi svrsi.

Dunavom protiče deset puta manje saobraćaja nego Rajnom, ali je nivo zagađenja tri puta veći nego u najčuvenijoj nemačkoj reci. Premda nismo članovi EU, potpisnici smo Sofijske konvencije o zaštiti i održivom korišćenju reke Dunav. Kategorizacija čistoće reka kod nas izrađena je 1968. godine, i u odnosu na evropske standarde, odavno je zastarela. Među najzagađenijim rekama su: Begej, Toplica, Veliki Lug, Lugomir, Crni Timok i Bor, kao i kanal Vrbas – Bečej. Čista voda prava je retkost – recimo Studenica, Moravica, Mlava – i može se naći mahom u planinama. Zakon kao da štiti zagađivače, jer se očigledno više isplati plaćati skromne kazne, nego investirati u sistem za prečišćavanje. Sve je manje zdrave izvorske vode, a pitanje je i da li će ona ostati u javnom vlasništvu. Stručnjaci smatraju da je uzrok propadanja izvora nekontrolisana seča šuma, i da bi situacija mogla da se popravi pošumljavanjem, površinskim akumulacijama, malim branama i zaštitom izvorišta.
U svetu je sve manje upotrebljive vode. Teoretičari zavere odavno na sva zvona saopštavaju da posle rata za naftu, sledi rat za vodu, a po nekima, uveliko je i počeo. U opštoj besparici malo kome pada na pamet da Srbija mora graditi kolektore da ne bi, kod tolike vode, ostala i – žedna!

Miša MILOSAVLJEVIĆ

Izvod iz „Zov broj 747.“