Jednodnevke između dna i površine
Entomologija: Jednodnevke između dna i površine
Imitacije jednodnevki spadaju među najvažnije za mušičarenje. Ovi insekti rašireni su kako u svim našim salmonidnim vodama, tako i u većini ostalih. Njihove imitacije najbitnije su u lovu pastrmki i lipljana.
Mnogo je reči do sada objavljeno o životu jednodnevki, njihovom ponašanju i načinu na koji se ribe njima hrane, tako da ćemo se truditi da što manje ponavljamo.
Opšte je poznato da se njihov život sastoji od sledećih faza: nimfa – subimago – imago. U skladu sa tim već znatno duže od 100 godina vezuju se imitacije koje bojom, veličinom i siluetom imitiraju najvažnije vrste jednodnevki. Te mušice odlično love kada se koriste u pravom momentu, odnosno u vreme kada se ribe intenzivno hrane ovim insektima.
Jednodnevke nemaju podjednak značaj na svim rekama. Na nekima ih ima više, dok na drugima dominiraju druge klase insekata, među kojima su najbitniji tularaši, kamenjarke i dvokrilci. Reke na kojima jednodnevke svojom populacijom dominiraju u odnosu na ostale insekte su one koje teku kroz ili izviru iz krečnjaka, posebno ako imaju nešto sporiji tok. Upravo takve su čuvene engleske kredne reke (chalk streams) na kojima su stvorene savremene plivajuće mušice i nimfe. Sličnih reka ima na mnogim mestima širom sveta, pa i na našim prostorima. Takve reke pružaju idealne uslove za život velikih populacija kako jednodnevki tako i pastrmki i lipljana, usled čega su odgovarajuće imitacije ovih insekata veoma važne. Na rekama tog tipa u SAD krajem prošlog veka došlo je do novih otkrića u pogledu načina imitiranja jednodnevki, što je dovelo do nastanka No-hackle, Compara Dun, Sparkle Dun, i mnogih drugih mušica, koje su nastale iz potrebe za imitacijama koje su uspešnije od klasičnih. Na sličnim rekama naših krajeva (posebno u Bosni) u sudaru između vekovne tradicije i savremenih trendova u mušičarenju nastale su takođe izvanredne imitacije jednodnevki, kakve su na primer čuvene Krejice, koje čine čitavu porodicu mušica koja broji više desetina modela. Sve one nastale su zbog toga što su ribe, posebno na rekama na kojima se dosta lovi, postajale sve selektivnije i bilo ih je sve teže prevariti. Upravo zbog toga što taj proces traje i dalje odlučili smo se da ovom prilikom prikažemo jedan nešto kompleksniji pristup problemu imitiranja pojedinih faza u životu jednodnevki koje mogu biti značajne za uspešan ribolov.
Klasičan pristup imitiranju
Kao što je već rečeno, klasičan pristup imitiranja svake vrste jednodnevki podrazumeva tri osnovne mušice: nimfu (Nymph), subimago (Dun) i imago (Spinner). Kada se uzme u obzir da na našim prostorima verovatno živi preko 80 vrsta, izgleda kao da bi za njihovo imitiranje trebalo nekoliko stotina veštačkih mušica. Na našu sreću ipak nije tako. Postoje više grupacija vrsta ovih insekata koje međusobno liče, ponekad toliko da samo profesionalni entomolozi mogu da ih razlikuju. Drugu pogodnost čini to što nisu sve vrste dovoljno masovne da bi izazvale intenzivnu ishranu i selektivnost kod riba. Takođe, sve vrste nisu zastupljene u svim rekama. Na taj način dolazimo do toga da na nekoj reci u osnovi ima svega nekoliko modela jednodnevki za koje treba vezati adekvatne imitacije. To već zvuči prihvatljivije – znači ne moramo da imamo više stotina imitacija samo za jednodnevke. Međutim, stvar ipak nije tako jednostavna pošto u okviru svake vrste postoji povelika varijacija u pogledu boje i veličine jedinki. Boja može da zavisi od klimatskih uslova, zatim od starosti (koja se kod ovih insekata meri satima, ređe danima) kao i od pola. Varijacije u veličini mogu da budu i do 50%. Na primer dužina tela varira od 6 do 11 mm za jedinke vrste Baetis rhodani (Velika sivo maslinasta jednodnevka – Large Dark Olive Dun), a slično je i kod drugih. To objašnjava činjenicu da za neke vrste koje žive u čitavoj Evropi postoje bukvalno stotine mušica, koje se među sobom puno razlikuju i ne deluju kao da imitiraju istog insekta. Činjenica je da svi ljudi ne vide isto boje i njihove nijanse, što moža da bude uzrok ovoj pojavi, ali isto tako i da sami insekti ponekad umeju da “ne liče na sebe”.
Kao što se vidi iz navedenog, precizno imitiranje samo jedne vrste jednodnevki može da bude priličan problem i da nas natera da vežemo čitav niz mušica koje se donekle razlikuju u pogledu boje i veličine. I pored toga, dešava se da ni jedna od tih mušica ponekad ne donese ulov. Kada krene intenzivna ishrana insektima, na vodi ćete videti mušičare koji menjaju mušicu za mušicom u pokušaju da nađu “onu pravu”. Ponekad pogode, ali ponekad se dan završi razočarenjem i bez ulova, a kao glavni razlog za neuspeh se navodi neposedovanje mušice prave nijanse odgovarajuće boje.
Boja imitacije
Svi mušičari sa makar malo iskustva dobro znaju da je boja bitan element imitacije. Svakom je poznato da kada riba jede na primer žute insekte, nema mnogo smisla bacati imitacije crne ili neke druge tamne boje. Ali ako ribi zabacimo žutu mušicu koja nema baš totalno istu nijansu te boje, a koja uz to ima korektnu siluetu i veličinu, i adekvatno je prezentirana, velike su šanse da će riba biti ulovljena. Stoga je naša preporuka manje iskusnim mušičarima da se ne iscrpljuju previše pokušajima da savršeno imitiraju boju. Za to ima nekoliko razloga: 1. Kao što je već rečeno, boja donekle varira unutar svake vrste, tako da ribe i ne očekuju da će svi insekti koje im voda nanese imati identičnu nijansu. 2. Savršeno imitiranje nijansi i promena boja na telu insekta pomoću materijala koji se koriste za vezivanje mušica je nemoguće. 3. Treba imati u vidu da pastrmke i lipljani imaju izuzetno dobar vid, posebno iz blizine, kao i da dobro razlikuju boje. Za salmonide je dokazano (a za lipljana se može pretpostaviti) da vide i deo ultraljubičastog spektra, koji je za čoveka nevidljiv. Što znači da mi svojim očima u suštini ne vidimo boju insekata na isti način kao te ribe, a to još dalje znači da ne možemo ni vezati imitaciju koja će u potpunosti imati sve atribute boje kao pravi insekt. Srećom, to i nije neophodno. Ribe se već vekovima love na veštačke mušice koje su daleko od savršenih imitacija, što je dovoljan dokaz da ih je i tako moguće prevariti.
Naše mišljenje, poduprto brojnim podacima iz svetske literature, je da se greška pravi u tome što se često veliki trud ulaže da se pogodi prava nijansa boje, a ne uzima dovoljno u obzir koju fazu u životu insekata riba jede. Često ljudi pokušavaju da ulove na plivajuću mušicu ribe koje se hrane insektima zarobljenim u vodenom filmu, ili čak nifama ili emedržerima neposredno ispod njega. Takve ribe je skoro nemoguće uloviti na površini, a uz odgovarajuću mušicu mogu se bez problema prevariti na samo nekoliko milimetara ili santimetara ispod nje. Većina svetskih autora koja je pisala o selektivnoj ishrani pastrmki slaže se u tome da egzaktno pogođena boja imitacije nije ni blizu toliko bitna koliko da mušica bude prezentirana na pravom nivou (odnosno u zoni u kojoj se riba hrani).
Naš savet u vezi sa problemima koji mogu nastati u ribolovu je da se posamatraju znakova na vodi i mnogo više pažnje posveti proceni u kom vodenom sloju se zapravo riba hrani. Na osnovu toga treba vršiti izbor mušice. Razmišljanje u tom pravcu lakše će vas dovesti do rešenja, a jednom otkrivena zona hranjenja riba, samo je stepenik po kome će se graditi pretpostavke o daljem odvijanju rojenja i taj ciklus prirodhih događaja uspešno pratiti imitacijama. Sve to nalaže da razlika između mušica ne može biti samo u nijansama neke boje već u njhovoj strukturi, koja iskorišćenim materijalom i malim detaljima dovodi imitaciju u potreban položaj na ili u vodi. Godine mušičarskog iskustva iskristalisale su te male detalje koji ribama sugerišu nekoliko najvažnijih trenutaka u razvoju jednodnevki.
BWO ili Modro maslinasta jednodnevka
Ima više autora koji su ovu tematiku sjajno obradili u knjigama, pretežno novijeg datuma. Posebno bismo istakli Shane Stalcup-a, čija knjiga “Mayflies: Top to Bottom” (2002) nudi kompletnu listu mogućih imitacija za lov “od površine do dna”. Naša jedina zamerka, ako se tako može reći, je da su neke Stalcup-ove imitacije relativno teške za vezivanje za ljude koji se amaterski bave time. Na sreću postoje i drugi autori koji nude slične sisteme imitiranja i mi smo, pre svega vođeni kriterijumom jednostavnosti imitacija, odabrali mušice Rene Harrop-a, velikog američkog profesionalnog vezača koji je svoja iskustva sticao na reci Henry's Fork of the Snake River – koja važi za jednu od najtežih reka za ribolov. Radi se o krečnjačkoj reci koja izvire iz jednog od najvećih vrela u Americi, u kojoj žive fantastične populacije kako insekata tako i pastrmki. U srednjem toku reka je pregrađena branom i na njoj se nalazi veštačko jezero, usled koga se još više povećava bogatstvo vodenog sveta, odnosno riblje hrane. Reke koje izlaze ispod brana („tailwaters“, kako ih zovu u SAD) spadaju u najproduktivnije na svetu (deo Drine ispod Perućca je dobar primer). Rojenja na toj reci su legendarna, a Rene je svoja iskustva opisao u dve knjige: “Trout hunter: the way of an angler” (2004) i “Learning from the water: fishing tactics & fly designs for the toughest trout” (2010). Ovom prilikom želeli bismo na primeru najrasprostranjenije vrste jednodnevki u Evropi (Seratella ignita, BWO ili Modro maslinasta jednodnevka) da prikažemo dijapazon imitacija koje mogu da se koriste u toku rojenja i momenata kada se njima ribe intenzivno hrane. Primenili smo Rene-ov sistem imitacija na vrstu koja je vrlo značajna za naše mušičarenje i prikazujemo vam ih na priloženoj seriji fotografija. Ove mušice vezuju se relativno jednostavno, sa telima od biots-a i krilima od CDC-a, a to su materijali koji su danas dostupni svakom vezaču.
1. CDC Model A Emerger
Mušica kojom se lovi neposredno ispod površine koja imitira nimfu pred transformaciju. Ovom imitacijom love se ribe koje se vide kako jedu insekte ispod same površine, što može da liči da se hrane sa nje. Kada je rojenje u punom jeku ribe se često opredeljuju da se tako hrane.
2. CDC Transitional Nymph
Ovo je nimfa koja je u fazi presvlačenja, kojom se može loviti od dubine od nekoliko desetina cm pa do same površine
3. CDC Biot Captive Dun
Ovo je imitacija insekta koji se “zaglavio”, bilo u svojoj košuljici ili u vodenom filmu. Ponekad veliki procenat insekata ima taj problem i ribe odlično prepoznaju te bespomoćne insektke koji ne mogu da im pobegnu, tako mogu da se hrane samo njima.
4. CDC Floating Nymph
Plivajuća nimfa nije nova imitacija ali je vrlo uspešna jer i ona imitira insekta u fazi presvlačenja, s tim da se sa njom lovi u samoj površni.
5. CDC Transitional Dun
Ovo je imitacija insekta u fazi presvlačenja kome su krila već izašla a telo se još uvek nalazi u nimfalnoj košuljici.
6. CDC Biot Cripple
Imitacija insekta koji je zaglavljen u nimfalnoj košuljici. Kod BWO često postoji problem skidanja košuljice i zato ova imitacija može da bude vrlo korisna kada se ona roji.
7. CDC Paracripple
Imitacija zaglavljenog insekta (“bogalja”), koji verovatno neće uspeti da se iskobelja iz košuljice. Za razliku od CDC Biot Cripple, ova mušica je vezana u parašut stilu, koji omogućava da njeno telo utone dublje u površinu vode.
8. CDC Last Chance Cripple
Mušica vrlo deskriptivnog imena (ona koja nudi poslednju šansu). Njeno telo tone ispod površine dok krila stoje pod pravim uglom i jako dobro se vide što može biti značajno kada se rojenje dešava u sumrak.
9. CDC Biot Emerger
Jednostavan emedržer koji je obično produktivan kada se ribe hrane presvučenim subimagom.
10. CDC Biot Dun
Plivajuća imitacija imaga koja je kao stvorena za mesta gde reka teče mirno i glatko (što bi neki lepo opisali kao “masnoća”).
11. CDC Biot Parachutes
Imitacija imaga u parašut stilu koji je za ribe ponekad atraktivniji od standardnih mušica.
12. CDC Biot Thorax
Imitacija u “thorax” stilu, kod koga se namotaji petlovog pera podsecaju u delu ispod tela. Mušica dobro pliva i vidi se iz daljine.
13 CDC Biot Spinner
Imitacija imaga BWO, jednostavna i lovna. Podesna za vodu glatke površine.
14. CDC Biot Paraspinner
Imitacija imaga podesnija za bržu vodu, pošto se belo CDC krilo odlično vidi. Zrele ženke BWO padaju baš na mesta sa bržim tokom, i u tim uslovima ova mušica je bolji izbor od CDC Biot Spinner-a.
Goran Grubić i Aleksandar Panić, septembar 2010.
Komentariši