Hrana koju pastrmke ređe jedu

HRANA KOJU PASTRMKE REĐE JEDU
Puževi, pijavice i rakovi.

Puževi (Gastropoda)

U mirnim delovima reka, a posebno u jezerima vodeni puževi mogu da se jave u većem broju i da postanu značajna hrana za ribe. Postoji puno vrsta puževa koji žive u našim vodama.

Neki su veoma sitni, dok su drugi veliki centimetar ili više. Ako se pastrmkama, klenovima i drugim vrstama riba (u koje spada čak i šaran) pruži prilika da ih love one je neće propustiti.

Ta prilika se, međutim daleko češće može desiti na stajaćim vodama nego u reci. U jezerima puževi menjaju dubinu na kojoj žive, tako da u predvečernjim i noćnim satima mogu da budu sasvim na površini, da bi se u periodu najjačeg svetla povukli u veću dubinu. Na brzim rekama oni se obično čvrsto drže za stene i kamenje i trude se da ih voda ne ponese.

Ako se javi potreba za imitacijom puža onda najčešće posao uspešno može da obavi Coch-y-bondhy Beetle sa debelim telom od paunovog pera. Sličnu imitaciju predložio je i američki mušičar Ralph Cutter: sa telom od smeđeg ice šenila i nekoliko namotaja petlovih pera crvene i grizli boje, vezano na zadnjoj polovini 2x duge udice. Jednu od najjednostavnijih imitacija puža izmislio je Bob Church, poznati engleski ribolovac i proizvođač ribolovnog pribora. Ona se sastoji samo od nekoliko namotaja maslinastog ili crnog šenila u obliku loptice. Druga imitacija laka za vezivanje je Floating Snail čiji je autor Cliff Henry. Ona se vezuje od konusnog dela plute ili poliuretanske pene, koja je obmotana brojnim namotajima paunovog pera. Plivajuća imitacija se koristi kada se opazi da puževi plutaju u blizini površine vode. Oni to postižu tako što akumuliraju vazduh unutar svoje kućice. Ta pojava se često događa na jezerima, a ređe i na rekama, ali pred veče ili noću, pa ih obično ne primetimo. Osnovni problem u lovu imitacijama puževa je ustanoviti da se ribe hrane njima, a ne nekom drugom hranom. Međutim, kada se to desi pastrmke mogu da budu selektivne kao i u drugim slučajevima kada se neka hrana javi u značajnoj količini.

Pijavice (Hirudinea)

Poznato je narodno verovanje da pijavice žive samo u čistoj vodi. Ono je tačno, iako možda baš svaka voda u kojoj one žive nije za piće. Pijavice se češće javljaju u stajaćoj ili izvorskoj vodi nego na rekama. Ipak njih ima svuda. Poznato je da su pijavice paraziti koji se hrane krvlju životinja, a neke su paraziti i na ribama. Takođe je poznat i njihov izduženi crvoliki oblik. Njihova boja varira od zelene, preko braon pa sve do potpuno crne. U osnovi one ne predstavljaju značajnu hranu na rekama iako na nekim jezerima to mogu biti. U ždrelima i želucima pastrmki pijavice smo sporadično nalazili krajem leta i u jesen, a mnogo češće ih lovili na njihove imitacije, i to obično nešto krupnije ribe. Može se reći da pijavice nisu redovna hrana, ali kada pastrmka dođe u situaciju da vidi pijavicu obično neće propustiti priliku da je pojede. To važi i za mnoge druge riblje vrste: na primer poznato je da se som uspešno lovi na pijavice.

Idealne imitacije pijavica su veštačke mušice vezane od marabu perja. Wooly Bugger, jedan od najboljih strimera koji su ikad izmišljeni, može da bude uspešna imitacija pijavice, ako je vezan sa dužim repom i ne previše debelim telom. Takođe, engleska mušica Poodle, kao i brojne slične imitacije koje su nastale u SAD, kada su vezane u odgovarajućoj boji mogu da budu vrlo uspešne. Treba ih voditi u kratkim i sporim trzajima kroz vodu i očekivati veoma snažne napade od strane pastrmki. Odlične imitacije pijavica vezuju se sa nešto dužim tračicama isečenim iz krzna kunića, jedna od najpoznatijih je Strip Leech čiji autor je poznati američki mušičar Gary Borger, koji tvrdi da je na tu mušicu ulovio svoje najveće pastrmke.

Potočni rakovi (Astacus sp.)

U mnogim rekama koje su ostale dovoljno čiste žive rakovi. To posebno važi za reke koje teku kroz krečnjak, pošto one odgovaraju ovim simpatičnim životinjama. Nekada ih je bilo u skoro svim vodama, ali zagađenje i neke bolesti doveli su do toga da rakovi nisu više onako rašireni kao pre. Međutim, tamo gde ih ima oni su značajna hrana za ribe, i to posebno za veće primerke. Reke i jezera koji su bogate rakovima obično u sebi kriju krupne pastrmke. Sve ostale grabljive riblje vrste, od klena do soma i basa, takođe vrlo rado jedu rakove kada im se pruži prilika. Stvar je u tome da se takve prilike ne pružaju često, jer rakovi znaju da se uspešno kriju i čuvaju od opasnosti. Ipak, postoje momenti kada mogu lako da postanu plen grabljivaca, i upravo zbog toga mušice koje imitiraju raka mogu da budu uspešne.

Kao i svi zglavkari, rakovi imaju „spoljašnji skelet“ koji im vremenom postaje mali. Tada dolazi do tako zvanog „presvlačenja“, odnosno do pojave da im njihov stari „oklop“ spadne sa tela a umesto njega tokom nekoliko dana nastane novi. U vreme presvlačenja rakovi se trzaju kako bi im „oklop“ lakše otpao. Takvo ponašanje može pastrmkama da bude signal za napad. Mladi rakovi se presvlače više puta, dok oni koji su stariji od 3 godine to čine obično jednom u toku godine.

Ima puno uspešnih imitacija rakova. Većinom su poreklom iz SAD zato što se tamo dosta lovi na njih bas, ali i trofejne pastrmke. Čuvena imitacija je Whitlock's Near Nuff Crayfish, poznatog Dave Whitlock-a, jedne od najvećih živih legendi američkom mušičarenja. Pored te relativno kompleksne mušice postoji čitav niz onih koje pokušavaju da realistično oponašaju raka, kao i drugih koje to čine krajnje impresionistički. Mi smo uvek više skloni jednostavnim mušicama, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što ih se za kratko vreme može više vezati, a ovakve imitacije kojima se lovi pri dnu često tamo i ostaju.

Upravo po pitanju izbora mušice kao imitacije raka posebno zanimljivo zapažanje može da bude ono koje navode Kelly Galloup i Bob Linsenman u knjizi Modern Streamers for Trophy Trout (2004) – da Wooly Bugger izvanredno oponaša raka koji beži. To je u suštini ono što velika pastrmka očekuje da vidi, a ne raka koji miruje na dnu. Postoji značajan broj imitacija koje se trude da prikažu raka sa raširenim klještima u položaju koji on ima kada miruje ili se lagano kreće po dnu tražeći hranu. Međutim, kada primeti opasnost on kreće intenzivno da pliva i to u nazad, odnosno u pravcu svog repa, čijim brzim trzajima pokušava da se izbavi iz nevolje. U tim momentima klješta mu vise kao lelujavi produžetak tela i sasvim je moguće da je Bugger-ov marabu rep solidna imitacija toga. Nikada nećemo tačno znati šta pastrmka tačno vidi i šta se dešava u njenom mozgu, ali je verovatno da je Wooly Bugger tako dobra mušica upravo zbog toga što ribi liči na više različitih životinja kojima se hrani.

***
Čovek može da lovi pastrmke na mušice čitavog života, a da mu nikada ne zatrebaju imitacije životinja koje smo opisali ovom prilikom. Hranu koju one jedu u najvećem procentu čine vodeni insekti i ribe. Međutim, ima dana i situacija kada na opisane imitacije može da se lovi izuzetno dobro, posebno krupniji primerci. Zato ima smisla posedovati informacije o svim mogućim situacijama na vodi i poneti malu selekcija gore opisanih mušica.

Aleksandar Panić i Goran Grubić, oktobar 2009.
www.flyandtrot.com