Fly Casting – Umetnost ili fizika

„Ukoliko neko ne uživa loveći ribu veštačkom mušicom i onda kada njegov trud ne daje ploda, na taj način gubi mnogo stvarnog zadovoljstva. Više od polovine užitka u ribolovu veštačkom mušicom proizlazi iz predivnog okruženja, osećaja zadovoljstva kojeg pruža boravak na otvorenom, životnog podsticaja dobijenog na taj način i prijatnih sećanja na sve ono što smo videli, čuli ili učinili.“ Charles F. Orvis, 1886

I danas, posle 100 i kusur godina od ove Orvisove misli, mušičarenje nam pruža zadovoljstvo koje je svojstveno samo našem sportu.

Mnogo je polemika, naročito na internetu, o važnosti treninga na suvom pre odlaska na vodu. Jedni to dočekuju šaljivim dosetkama, dok oni drugi ozbiljno prihvataju činjenicu da nije bitno samo zabaciti mušicu već i gde je plasirati, pod kojim uglom, na koju daljinu i pod koju krošnju, trudeći se da pogode mesto gde se javlja riba. Malo je nas koji žive pored salmonidnih voda i ne moraju da prevezu stotinak kilometara kako bi mušičarili, pa svoju ljubav i želju da budu što uspešniji sledeći put pretaču u ozbiljne treninge na svojoj „livadi“.

Par osnovnih zamaha nije teško naučiti, ali za puno zadovoljstvo koje nam mušičarenje može pružiti je potrebno mnogo više. Da bi postali instruktori potrebne su godine mukotrpnog treninga, po kiši, vetru i na temperaturama koje su blizu nule. Ali, da bi postali uspešan mušičar dovoljno je bar pola sata-sat nedeljno opuštajuće vežbe na obližnjoj livadi ili delu parka koji nam je najbliži.

Od malena čovek uči kako bi mu život bio lakši i zanimljiviji. Učili smo da pišemo, plivamo, vozimo bicikl, skijamo se i svako ponavljanje je donosilo sve veću radost u tom učenju a tako je i sa zabačajima u mušičarenju. Svako znanje ima neka osnovna pravila na kojima se sve dalje nadograđuje. Za početnike dobar učitelj je nezamenjiv. Bez pretenzija da budemo instruktori, potrudili smo se da ovaj tekst bude osnova svih tehnika koje ćete vežbati sa nekim ko je iskusniji.

Mušičarski štap možete držati sa isturenim palcem napred ili sa kažiprstom što je i neko pravilo „evropske škole“. Oba načina odlikuje dobro prianjanje štapa u šaci, ali nisu dobri za sve vrste štapova. Za razliku od varaličarca, ove štapove držimo labavo u šaci i tek toliko da nam ne ispadnu a da osetimo svom površinom šake. Kako objašnjava dr Aco Ivanović, naš Master instruktor, to činimo kao da u ruci držimo tek izleglu pticu.

Izvučemo pet do osam metara strune i ispružimo ravno u pravcu štapa koji je na „devet sati“. Zabačaj počinjemo laganim pokretom u pravcu kazaljke na satu i sve vreme ubrzavamo sve do „jedan sat“ kada pravimo energično zaustavljanje ili STOP (šema 1). U trenutku svakog stopa zaustavljamo ruku i na trenutak energično stisnemo rukohvat štapa. Ta pauza traje dovoljno kratko da nam se struna potpuno ne ispravi u zadnjem položaju (back cast). Tada polazimo unapred sa istim pokretima, lagani početak a onda ubrzavanje do prednjeg stopa koji će biti na jedanaest sati (šema 2). Položaj tela koji zauzimamo je najudobniji i opušten, ali da imamo potpunu kontrolu strune – vizuelnu i fizičku.

Ove pokrete ponavljamo sve do trenutka kada mislimo da će mušica primiti dovoljno kinetičke energije kako bi odletela tamo gde smo zamislili. Naravno, početnik će se malo pomučiti dok ne oseti taj trenutak, ali nije teško osetiti pritisak na vrhu štapa. Tada pravimo prednji stop, struna bi trebala da padne na zemlju potpuno ispravljena.

Sve ovo ponavljamo do trenutka kada potpuno kontrolišemo strunu u svakom trenutku leta. Kada smo zadovoljni postignutim, produžićemo deo koji je u vazduhu i raditi sve to, ali sada sa tajmingom stopa koji moramo prilagoditi sadašnjoj dužini jer duža struna će duže i leteti sve do trenutka kada će se ispraviti i kada ćemo napraviti stop. Ako ni posle nekoliko „zabačaja“ nismo zadovoljni svojom kontrolom, ponovo ćemo vratiti pređašnju kraću dužinu i vežbati sa njom.

Na svom putu nazad i unapred struna formira petlju u obliku latiničnog slova U a što manji luk biće nam bolji i precizniji zabačaj, posle svakog stopa. Bez uzanog lupa, gotovo je nemoguće plasirati mušicu na neku ribolovnu distancu čak i pri najslabijem vetru. To se postiže dobrim tajmingom stopa i dovoljnim ubrzanjem štapa u krajnjem položaju stopa. Svaki pokret mora da bude gladak i opušten a vrh štapa bi trebalo da se kreće po ravnoj liniji a ne u luku (šema 3). Svako odstupanje od ovoga ili pokret ruke koji nije u liniji zabačaja proizvodi grešku koja je sve veća što nam je više strune u vazduhu…

U ribolovu su par zamaha napred-nazad dovoljni i preporučljivi, osim naravno kada „raspucavamo“ (sušimo) mušicu i sve preko toga je rasipanje energije, dok je na livadi to pokret koji ćemo ponavljati sve dok sami nismo zadovoljni ravnom putanjom i krivinom strune. I u trenucima kada je greška evidentna, napravite pauzu, skratite dužinu strune i razmislite gde je napravljen pogrešan pokret. Ponovite sve to trudeći se da razmišljate o greškama.

Kada ste zadovoljni zamahom, stopom a samim tim i putanjom strune, pokušajte da mašete par minuta u kontinuitetu, bez spuštanja strune na zemlju, kontrolišući pri tome putanju strune i napred i nazad kako bi to postao „zapamćen pokret“ .

Na početku svog mušičarenja, kao iskusan varaličar, izašao sam na obale Dunava da, eto, na brzinu izmušičarim par smuđeva i „overim“ opremu koju sam nabavio… Ali, ne lezi vraže, svaki moj zabačaj je završavao na 5-6 m a predvez je padao u vidu gnezda, kao da ga je pravila svraka sa problemom orijentacije u prostoru. Naravno, teoretski sam bio potkovan. Pokušavao sam sve dok bolovi u leđima nisu rekli Stop mom mahanju. Ni hladno pivo na obali nije ispralo gorak ukus neuspeha a povratak kući je bio još gori. Brzo konektovanje na net i sajt mušičarenje.com sa fotografijama „gnezda“ koja sam pravio i pitanje gde grešim ja ili je oprema kriva za sve, naravno.

Javio mi se Bojan Milivojević (Simpson) i trenutni dogovor je bio, odmah posle kiše koja je u međuvremenu pala zbog tuge mojih zabačaja, pravac Ada Cignalija, gde ćemo se naći. Tako je i bilo, letnji pljusak je brzo prošao a ja kroz beogradski špic još brže.

Sa Bokijem sam se našao na dogovorenom mestu i posle par primedbi, sugestija i saveta, sve je bilo jasno kao nebo nad jezerom. Doživeo sam prosvetljenje a zauvek se navukao na mahanje, pa i na livadi. Sve mi je bilo jasno posle ovih oglednih časova… Prejako sam stezao štap, dodavao snagu tamo gde nije trebalo a o tajmingu neću ni govoriti, bio je kao kod sata naših železničara… Ostalo je samo da ispravim svoje greške a to je bilo mnogo gore i sporije nego da sam u startu pitao za savet nekoga ko je bolji od mene.

Uz svu ovu tehniku koju sam savladao a savladavam je i danas, vreme provedeno u ribolovu je mnogo kvalitetnije i produktivnije jer mušice koje sam namenio hvatanju ribe toga dana ne kačim po okolnom rastinju, već ih plasiram tamo gde mislim da je riba. Samim tim, nerviranje je svedeno na minimum a uživanje pored vode mnogo veće.

Ovim tekstom nisam imao nameru da nekome od vas budem instruktor, već samo da pokažem koliko je sva tehnika vrlo jednostavna i da u ovim jesenjim danima koji su pred nama posvetimo bar malo vremena svom hobiju i kada nam vreme (ili nevreme) ne dozvoljavaju da izađemo na reku…

…JER SAMO JEDNOM ĆEŠ STATI TU GDE JESI U RECI, JER VODA NOSI SVE PA I NAŠE PRISUSTVO TU, SAMO JEDNOM ĆEŠ TAD BITI TU. JER DRUGI DAN NOSI DRUGU VODU ZATO UŽIVAJ U SVAKOM TRENUTKU…

Šeme i fotografije: Zox

Autor teksta: Zoran Premčevski – Zox
Objavljeno u ribolovačkom magazinu “Reviri Srbije”, broj 19, oktobar 2010.

U međuvremenu nas je napustio naš Drugar Zox. Slava mu!

Sa: https://www.sportskiribolov.co.rs/fly-casting-umetnost-ili-fizika