Divlji zec

Divlji zec (Lepus europaeus)

Za razliku od kunića, zečevi ne žive u jazbinama. Oni provode najveći deo vremena sami, iako na mestima dobre ispaše može da se vidi po nekoliko njih.
Zečevi su aktivni uglavnom noću.

U toku dana čuče u malim udubljenjima u travi, zvanim logama, ponekad samo sa leđima vidljivim iznad vegetacije. U Evropi je glavna sezona razmnožavanja u proleće, pa se u to vreme zečevi mogu često videti danju, pri čemu se muški tuku u otimanju za ženke. Zečevi udaraju zadnjim nogama i boksuju se prednjim.

Više predatora vreba zečeve, a u Evropi među njima se nalaze lisice i orlovi. Ako predator otkrije zeca, zec beži trčeći i do 60km/h i praveći oštra eskivatorska skretanja. Kada budu povređeni ili uhvaćeni, zečevi vrište.

Da bi smanjile opasnost od gubitka zečića, ženke ih skrivaju od predatora na razna mesta, posebno u obliku rupa, i posećuju ih jedno po jedno da ih nahrane. Iako su smeđi zečevi brojni, promene u načinu obrađivanja zemljišta dovele su do smanjenja njihovog broja u nekim zemljama. Lovci vode računa o brojnosti zečeva.

O razlikama između divljeg zeca i kunića čitajte na: http://www.divljizec.com/razlika-kunic-zec.html

Zečija dlaka kao materijala za izradu mušica

Zečije krzno i dlaka se koristi kao izvanredan prirodni materijal za izradu veoma lovih mušica, nimfi i strimera-zonkera.
Ako je dobro uštavljena koža (da bude mekana) od krzna se izrađuju trakice za izradu strimera – zonkera, bilo u prirodnom dekoru ili bojenom. Debljine trakica su 3, 5, 7 i 10mm.

Od ostataka krzna se koristi dlaka od koje se pravi dabing ili se meša s drugim materijalima. Za to se koriste dlake s tela ili dlake sa facijalisa (posebno sa ušiju).

Sa šape se koristi dlaka za izradu krila suvih mušica.

Priredio Ivan Korhner
Fotografije: Arhiva Mušičara i internet