Coleoptera (tvrdokrilci)

Coleoptera (tvrdokrilci)

chrysolina-olivieri-montanella

Coleoptera (tvrdokrilci)

Tvrdokrilci su najraznovrsnija grupa insekata. Spadaju u red Coleoptera i do sada je opisano preko 350.000 vrsta, što predstavlja 25% svih životinjskih vrsta na Zemlji i 40% svih insekata. Ime im potiče od grčke reči koleos ‘korice’ i pteron ‘krila’, što bi u prevodu značilo «krila poput korica»

Veoma se razlikuju u veličini — ovaj red obuhvata i najmanje i najveće savremene insekte. Najmanje vrste (familija Ptiliidae) veličine su 0,5mm, a najveće (golijat buba Dynastes hercules) dostižu i do 16cm.

amphimallon-solstitiale

Ovi insekti se mogu naći u skoro svim staništima, jedino nije poznato da li žive u moru i u polarnim regionima. Hrane se biljkama i gljivama, različitim životinjskim i biljnim otpadom, a neki jedu druge beskičmenjake. Neke vrste su plen različitih životinja, uključujući ptice, ribe i sisare.

Veliki broj vrsta tvrdokrilaca danas se smatra tzv. štetočinama u poljoprivredi (krompirova zlatica) i šumarstvu. Postoje, svakako, i „korisni” tvrdokrilci (na primer bubamare) koje se u modernoj stakleničkoj proizvodnji koriste kao biološki kontrolori drugih štetnih insekata.

Spoljašnji izgled
Opšta anatomija tvrdokrilaca prilično je ujednačena, iako određeni organi i delovi tela znatno mogu da variraju u izgledu i funkciji između predstavnika mnogih familija istog reda. Kao i kod drugih insekata, telo ima je podeljeno na 3 dela: glavu, grudi i stomak. Kada se gleda odozdo, grudi su onaj deo iz koga izlaze sva tri para nogu i oba para krila. Stomak je sve ono posle grudi. Kada se posmatra odozgo, većina tvrdokrilaca izgleda kao da ima tri jasna dela, ali to je varka: na gornjoj površini srednji deo je teška ploča koja se zove pronotum, što je samo prednji deo grudi, zadnji deo grudi je sakriven krilima. Kao svi zglavkari i tvrdokrilci su segmentirani organizami i sva tri glavna dela tela se sastoje od nekoliko segmenata.

pyrochroa-coccinea

Ono što ih izdvaja i po čemu su posebni je izuzetno čvrst egzoskelet i tvrda prednja krila (elitre). Egzoskelet se sastoji od mnogobrojnih ploča koje su odvojene tankim šavovima. Ovaj dizajn stvara oklopnu odbranu, a insekti pri tom ipak zadržavaju fleksibilnost. Elitre se ne upotrebljavaju za let, ali imaju ulogu da pokriju zadnji deo tela i zaštitite drugi par krila (alae). Pokrilca moraju biti podignuta kako bi se zadnja krila za letenje mogla pomerati.

Kod nekih vrsta tvrdokrilaca sposobnost za let je izgubljena. To se odnosi na neke vrste iz familija Carabidae i Curculionidae, ali i neke pustinjske i pećinske vrste iz drugih familija. Mnoge od ovih vrsta imaju dve elitre spojene, koje formiraju čvrst štit preko stomaka.

tituboea-macropus

Usni aparat sličan je aparatu za grickanje kod skakavaca. Od njegovih delova najbolje su razvijene mandibule, koje izgledaju kao velika klešta. Mandibule su par čvrstih, često zubima sličnih struktura koje se kreću horizontalno i lome ili režu hranu odnosno neprijatelje. Oko usta nalaze se i dva para prstolikih dodataka koji uglavnom služe za ubacivanje hrane u usta. To su maksilarni i labijalni palpi.

Oči su složene i mogu ponekad biti neverovatno prilagodljive, kao u slučaju zvrk bube (porodica Girinidae), kojoj su oči podeljene kako bi istovremeno videla i iznad i ispod vode. Nekoliko rodova poseduju ocele, male, jednostavne oči koje se obično nalaze nazad na glavi.

Antene kod tvrdokrilaca prvenstveno su organi mirisa, ali se takođe mogu koristiti da se osete fizički uslove iz okruženja. Takođe mogu biti korišćene u nekim familijama za vreme parenja ili za odbranu. Oblik antena je različit kod različitih tvrdokrilaca, ali je često sličan kod vrsta u okviru familije. U nekim slučajevima mužjaci i ženke iste vrste imaju različit oblik antena.

Noge su multisegmentirane. Dva do pet malih segmenata na krajevima nogu zovu se tarsi. Kao i mnoge druge vrste insekata tvrdokrilci imaju kandže (obično jedan par) na kraju zadnjeg tarzalnog segmenta svake noge. Dok se većina njih koristi svojim nogama za hodanje, noge mogu biti različito prilagođene i za druge svrhe. Među vodenim familijama − Ditiscidae, Haliplidae, mnoge Hidrophilidae i dr. − poslednji par nogu je modifikovan za plivanje. Neke vrste imaju proširene noge za kopanje. Vrste sa takvim adaptacijama mogu se naći među nosorošcima, trčuljcima, bubama klovnovima. Zadnje noge nekih tvrdokrilaca, kao što su buva bube (u okviru Chrysomelidae) i buva žišci (u okviru Curculionidae), proširene su i dizajnirane za skakanje.

chrysolina-olivieri-montanella

Kiseonik dobijaju preko trahealnog sistema i imaju hemolimfu umesto krvi kao i otvoren cirkulatorni sistem.

Razvoj
Tvrdokrilci su endopterigote sa kompletnom metamorfozom. Jedna ženka može položiti od nekoliko desetina do nekoliko hiljada jaja tokom svog života. Način polaganja jaja zavisi od podloge kojom će se larve hraniti nakon izleganja. Mogu biti položena slobodno u podlogu, u grozdovima na listovima ili pojedinačno pričvršćena ili zakopana u medijumu.

Larva je prva faza u životnom ciklusu tvrdokrilaca. Larve imaju tendenciju da se hrane halapljivo nakon što izađu iz svojih jaja. Neke larve su biljojedi, a neke su prave grabljivice (bubamare). Period larve varira između vrsta, ali može trajati i nekoliko godina.

Larve tvrdokrilaca mogu se razlikovati od larvi ostalih insekata po čvrstoj, često tamnoj glavi i prisustvu usnog aparata za žvakanje. Kao i odrasle jedinke, larve su različite po izgledu, posebno između vrsta iz različitih familija. Sve larve prolaze kroz nekoliko razvojnih faza. Nakon više presvlačenja one se učaure i taj stadijum se naziva lutka (pupa). Iz lutke se pojavljuje u potpunosti formirana, seksualno zrela odrasla jedinka ili imago. Odrasli tvrdokrilci su izuzetno različitog životnog veka, od jedne nedelje do nekoliko godina, u zavisnosti od vrste.

Reprodukcija
Tvrdokrilci pokazuju izuzetno složeno ponašanje prilikom parenja. Komunikacija feromonima vrlo važna je za traženje partnera. Mnogi mužjaci tvrdokrilaca su teritorijalni i žestoko brane svoju malu teritoriju od nametanja drugih mužjaka. Kod takvih vrsta mužjaci često imaju rogove na glavi i/ili grudima, što čini njihovu ukupnu dužinu tela većom nego kod ženki. Parenje je uglavnom kratko, međutim ima i slučajeva gde traje i do nekoliko sati.

leptinotarsa-decemlineata

Roditeljsko staranje varira između vrsta. Neke vrste jednostavno polože jaja pod određenim listom i odu, dok druge npr. buba nosorožac grade podzemne strukture do mesta sa hranom za svoje mlade. Ima i primera da vrste prave valjke od listova, grizu delove lista i ostavljaju ih da izazovu pregib prema unutra, a zatim polažu jaja, koja su tako zaštićena.

Odbrana
Tvrdokrilci i njihove larve imaju različite strategije da izbegnu napad od predatora ili parazita. Ovo uključuje kamuflažu, mimikriju, toksičnost i aktivan način odbrane.

Kamuflaža podrazumeva upotrebu obojenosti ili oblika usklađenog sa okolinom. Ova vrsta zaštite je česta i široko rasprostranjena među raznim familijama, posebno onima koje se hrane na drvetu ili biljkama. Kod nekih od ovih vrsta oblik ili različiti čuperci dlaka uzrok su da insekt liči na ptičji izmet ili nejestiv objekat. Mnoge vrste koje žive u peščanim sredinama imaju istu obojenost kao i podloga.

Druga odbrana koja se često koristi kao obmana potencijalnih neprijatelja jeste mimikrija. Veliki broj vrsta strizibuba (familija Cerambycidae) veoma je slična osama, što im pomaže da izbegnu predatore, iako su same u stvari bezopasne. Tvrdokrilci mogu da kombinuju svoju mimikriju u boji sa mimikrijom u ponašanju, delujući kao ose na koje liče. Mnoge vrste luče neukusne ili toksične supstance da bi bile neprijatne ili čak otrovne. Ove iste vrste često pokazuju aposematizam, gde svetle ili kontrastne boje ili obrasci upozoravaju izdaleka potencijalne predatore.

coccinella-septempunctata

Neki veliki tvrdokrilci se brane koristeći jake mandibule i/ili bodlje ili rogove kako bi prisilno ubedili grabljivca da potraži lakši plen. Drugi, kao što su npr. bube bombarder, mogu svojim hemikalijama u vidu spreja iz stomaka da odbiju predatora.

Ishrana
Ishrana tvrdokrilaca je bogata i raznovrsna. U stanju su da iskoriste različitu hranu koja je dostupna na staništu. Neki su omnivore: jedu i biljke i životinje. Mnoge vrste se hrane samo jednom vrstom biljaka. Trčuljci su pre svega mesožderi i uhvatiće i pojesti različite zglavkare i druge beskičmenjake, kao što su kišne gliste i puževi.

Raspadnuta organska materija je primarna ishrana za mnoge vrste. Ovo može varirati od balege do uginulih životinja. Pojedine vrste koje se mogu naći u lešinama u stvari su predatori koji se hrane larvama koprofagnih i nekrofagnih vrsta insekata.

rhantus-latitans

Adaptacije na okolinu
cdVodene vrste upotrebljavaju nekoliko tehnika za zadržavanje vazduha ispod površine vode. Tvrdokrilci iz familije Ditiscidae drže vazduh između abdomena i elitri kada rone. Hidrophilidae imaju dlake na donjoj površini da zadrže sloj vazduha ispod svog tela. Puzeće vodene bube koriste elitre i zadnje kokse (bazalni segment zadnjim nogama) za zadržavanje vazduha, dok zvrk bube jednostavno nose vazdušni mehur sa njima kad god rone.

tekst: Dragiša Savić

Preuzeto sa: http://www.naturefg.com/pages/h-exhibition/beetles-about.html i http://www.naturefg.com/pages/h-exhibition/beetles/katalog2.html

Galerija: http://www.naturefg.com/pages/an-insecta-coleoptera.htm

Loading

3 Comments on “Coleoptera (tvrdokrilci)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

*