Bioštica u srcu!

Opet posao u Sarajevu i opet kombinacija posao i zadovoljstvo, a pod zadovoljstvom se podrazumeva mušičarenje. Nisam imao plan gde pecati i rekao sam sebi – hajde kad vidiš neku dobru vodu ti stani i zabaci.

Međutim ono čega sam se plašio, obistinilo se. Sve su vode mutne od obilnih kiša koje traju već mesec dana. Kao po nekom pravilu svako popodne kiša, a vode mutne i sa jako velikim vodostojem. Drina, Rzav, Željeznica, Prača, … sve su bile mutne na mom putu od Skoplja do Sarajeva. Razočarenje!

Naredna 2 dana su mi radna, al’ uvek nađem vremena da potražim neku reku i proverim jel’ mutna. I svaki put je ista priča … velika i mutna. Jedino Neretva nije, ali je nadošla, a još se i tamo održava Jadransko-Podunavski kup u mušičarenju. Mogao bih skočit do Konjica i Glavatičeva. Tamo je već gužva od ribolovaca sa prostora ExYu. Svelo bi se sve na druženje sa poznatim likovima iz sveta mušičarenja, a meni se baš htelo pecati. Razmišljam o Ribniku i Plivi. Oni mi nekako nisu baš usput. Sve mi se komplicira.

Ujutro krećem ka Beogradu, jer i tamo imam nekog posla sa nadom da će dan biti bez kiše, jer je jutro nekako obećavalo. Usput sam stao u Sokolac da vidim kakva je reka Bioštica. Nikad nisam na njoj pecao, mada sam video neke fotografije tu i tamo sa nekim ulovima, a ponajviše da se nalazi u izuzetnoj prirodi.
Neke lepe slike je postavio na netu i Ivan Korhner, urednik Portala Mušičar, na svom putu ka Neretvi i JPK u Konjicu i Glavatičevu. Stali su sa ekipom iz Srbije i ulovili neke jako koloritne pastrmke. Nekaku su mi se urezale u memoriji i poželeo sam ih loviti. Ujedno pretpostavljam da je gornji tok te male reke ostao bistar i da se može tamo loviti. Za Krivaju koja nastaje iz Bioštice i Stupčanice već imam informaciju da je mutna. Međutim nada zadnja umire.
Evo mene oko 9 sati u Sokolcu i okrećem jedini broj koji sam našao na netu i nadam se da će se neko javiti.
Sa druge strane glas:
– Halo!
– Dobro jutro, ovde Mire Mladenovski iz Makedonije.
– Našao sam vaš broj na internetu i nadam se da ste vi neko od odgovornih za ribolov na reci Bioštici.
– Jeste ja sam član udruženja Bioštica. Mislim da smo se malopre mimoišli kolima. Makedonske tablice iz Skoplja zar ne?
– Jeste taj sam.
– Kako vam mogu pomoći?
– Ja bih da pecam na Bioštici ukoliko je moguće i ukoliko je voda lovna
– Jeste lovna je Bioštica u gornjem toku. Jel’ Fly ili spin?
– Fly!
– Recite mi gde ste sada, pa da pošaljem čuvara revira da vam sve objasni … gde, kako, koliko, …
– Evo me na parkingu ispred “Konoba Bar”
– Sačekajte tamo i za desetak minuta će neko doći.
– OK. Hvala puno!

Tako je i bilo. Za desetak minuta je došao čuvar Dragan i odveo me na gornji deo reke Bioštice. Sredili smo oko dnevne dozvole koja je 20 KM i ostavio me na mestu zvanom Bare pored jedne prelepe vikendice sa koje se pruža nezaboravni pogled na skrivenu reku Biošticu koja polako protiče kroz dolinu obraslu visokom travom, a sa druge strane je gusta borova šuma. Ko sve živi u šumi i ne znam, a možda i ne želim znati, ali me jako zanimalo ko sve živi u reci. Čuvar Dragan kaže da ima mnogo pastrmke u ovom delu reke, te da u donjem delu ima i lipljana, ali da tamo sada voda nije najbolja za pecanje zbog kiša. 

Dragan je otišao, a mene nekako odjednom obuze adrenalin. Vidim da na reci nema baš nikoga, što mi savršeno odgovara. Vreme je tmurno i kao da se opet sprema kiša, ali ja sam konačno našao bistru reku u Bosni. Još imam i vremena da pecam dan, dva, samo za svoju dušu. Milina! Kud ćeš bolje?!?

Žurno se oblačim i spremam 2 štapa. Jedan za nimfu i drugi za suvu muhu. Setim se da zbog uzbuđenja nisam ni stigao pitati Dragana šta riba uzima, šta preporučuje, koja mesta su najbolja itd. Nema veze, valjda ću da otkrijem i sam. U tome i jeste draž pecanja na novim vodama.

Ne mogu odoliti izuzetnom pejsažu i pravim nekoliko fotografija i video klipova. Sad mi baš krivo što nisam poneo dron ili bar foto aparat, jer bi snimci bili izuzetni. Ništa, zadovoljiti ću se slikama sa telefona.

Pronalazim skoro pa vertikalne i masivne merdevine za spuštanje sa litice do reke. Snimam reku i shvatam da i nije tako plitka kao što na prvi pogled izgleda. Na nekim mestima je i dublje od 2 metra, ali i veoma obrasla travom. Pretpostavljam da se pastrmke kriju baš ispod te trave, ali ipak tražim i pronalazim čistije mesto i zabacujem na nimfu. Početno razočarenje, jer ne mogu videti ili dobiti ribu, a sve se nešto zakačinjem za podvodnu travu. Nakon desetak minuta imam prvi udarac. Kontra, ali ništa. Dovodim se u sumnju, jel’ mozda bio udarac u kamen. Nakon par minuta opet udarac i kačim ribu koja nakon par sekundi spada. Nekako mi nije izgledala velika, a to sam i očekivao. Neke male pastrmke sa izuzetno lepim bojama. Adrenalin na visokom nivou, ali raste i razočarenje. Već počela slaba kiša koja me ne brine, ali me brine grmljavina iza brda i veoma tamni oblaci koji se pojaviše niotkud, a ja sa 2 karbon štapa u ruci. Rekoh, – ma neće grom u koprivu i produžim pecati. Kiša postaje sve jača, a grmljavina sve bliža. Na prvo sevanje na nebu, sviram povlačenje i bežim ka prelepoj vikendici sa početka teksta gde sam parkirao auto. Kiša sve jača, grmljavina glasnija, a sevanje sve češće i bliže. Ja sam se zaleteo po izuzetno strmom terenu i već me počinje hvatati panika, a zbog slabe kondicije pomislim da će mi srce pući od napora, dok mi uz ubrzano disanje, noge otkazuju poslušnost od napora. Motiviše me bezbednost koja me čeka u vikendici za koju je čuvar rekao da mogu slobodno da koristim terasu ukoliko je kiša. Evo me napokon sam stigao, sav oznojen od napora i treba mi vremena da počnem normalno disati i da mi se puls vrati u normalu.

Ništa, sačekat ću da kiša prođe, a do tada mogu nešto i da pojedem i popijem. Nakon sat vremena gledanja u nebo uz razno-razne pretpostavke kad će i da li će kiša prestati. Kiša je konačno stala, odnosno postala je podnošljiva. Najvažnije od svega, nestale su grmljavine i sevanja.
Eto mene opet dole pored reke. Sada je sasvim druga priča. Riba je počela da radi puno bolje. Hvatam nekoliko izuzetno lepih pastrmki od 30+. Lovim ih na nimfu zeca i mačku #14 sa tungstenom 3,8mm. Baš su koloritne i borbene ove autohtone pastrmke. Nije ih lako izvući iz vode zbog podvodnog rastinja, ali sam vezao tipet 0,16mm baš iz tog razloga. Sledi slikanje i vraćanje u vodu. Počelo je pravo meračenje. Ponekada vidim ribu kako beži u rastinje kad me vidi.

Opažam dobar komad kako bezazleno pliva iznad jednog povećeg kamena svetlije boje pri dnu. Izuzetna prilika za nimfarenje “na viđeno”. Bacam desetak – dvadeset puta. Nimfa prolazi pored ribe, a ona ne reaguje. Menjam nimfu i na prvi sledeći zabačaj vidim kako se riba naglo pokreće i kontriram. Imam je na štapu. Puno je veća na travi nego u vodi. Baš sam se obradovao ovom ulovu na viđeno. Pomislih kao po običaju – ko zna koliko puta je riba uzela nimfu i ispljunula, a da nisam ni osetio. Nisam osetio udarac na štapu ni ovaj put. Da nisam video pokret ribe, ne bih ni kontrirao.

Već je počelo da obasjava sunce i krenulo je rojenje. Nekako naglo i veoma dojmljivo. Rojile su se ogromne majske muhe, sedževi, jednodnevke, … ma sve što se moglo rojiti. Evo počinju i ribe da kupe po površini. Odlažem nimfaroski štap i sa uzbuđenjem se prihvatam šnjure i suve muhe. Bacam muhe koje vidim da se roje i koji su mi favoriti za pastrmke u Makedoniji. Riba se intenzivno javlja, kupi muhe, ali ne i moju. Menjam jednu, pa drugu, pa treću, ali ništa. Počinje da me hvata blaga nervoza. Ne mogu da pogodim muhu, a riba radi nenormalno na površini vode. Nervoza se pojačava, jer evo opet počinje kiša. Ovoga puta krupnije kapi. I riba prestaje da se javlja. A i rojenje je stalo. Joooj, opet bežanje po onoj strmini. Kao da je neki kardio trening.

Eto opet mene zadisanog u vikendici, a tu su u međuvremenu došli i vlasnik Ognjen i njegov drug Miljan. Ognjen je i sam mušičar, pa deli svoja iskustva samnom i preporučuje mi da koristim veće suve muhe, sedževe i stimulatore. Prihvatam! Samo neka prođe kiša!

Popili smo po jedno pivo u veoma prijatnom razgovoru i kiša prestade. Ja krenuo nazad na reku, a oni ostadoše da gledaju Đokovića i Roland Garros. Imam ja svoj natjecaj sa pegavima u reci.

Dole na reci opet rojenje i aktivnost na površini. Ne pada mi ni na pamet da nimfarim već zabacujem sedža na prvu ribu koja se javlja. Nekoliko bacanja i uzela je veoma agresivno. Imam je na štapu i uz dosta manevrisanja kroz travu izvlačim je. Veoma lepa i velika riba za ovako malu reku. Uzvodno se javlja druga riba. Ova je uzela tek nakon desetak zabačaja. Isto agresivno! Menjam poziciju u potrazi za novom ribom koja kupi sa površine. Uhvatih nekoliko. Ustvari, uhvatio sam svaku koja se javljala. San snova! Sve su uzimale veoma agresivno. Pravo uživanje. Promenih nekoliko drugih muva čisto zbog esperimentiranja, ali njih nisu htele. Sve se svelo na mog sedža iz početka. Nije bitno. Važno da sam se nalovio lepe pastrmke na suvu muhu u izuzetnoj atmosferi, sam sa rekom i predivnim ribama. Napunio sam baterije i pronašao novu ljubav. Osjećaj je izuzetan. Ne smeta mi ni ponovno pentarenje po brdu. Bioštica u srcu!!!

Već je mrak nadolazio kad sam prestao loviti. Valjalo je presvući se i otići do hotela “Zlatni Bor” u Sokolcu gde sam se smestio po preporuci mojih novih prijatelja. Tamo smo se sreli sa Radoslavom i Zoranom i podelili brojna iskustva i zasigurno uspostavili nova prijateljstva.

Sutradan sam ustao ranije sa namerom da opet pecam bar nekoliko sati pa da krenem za Beograd. Međutim, plan mi je promenila jaka kiša koja kao da je htela da kaže “nemoj upropastiti jučerašnji doživljaj i kreni gde si pošao”. Tako i učinih, uz čvrsto obećanje sebi za ponovni susret sa Biošticom. Ima ona još mnogo toga da mi ponudi. Moram istražiti i donji deo reke u kome ima lipljana, ali na svom putu kroz kanjon krije i mladice koju izuzetno cenim i volim loviti. Eto mene uskoro natrag. Čitamo se ponovo!

Mire Mladenovski