Reportaža sa reke Treske
Matka kanjon
Nisam se davno latio tastature i napisao neki tekst. Istini za volju nije bilo ni puno ribolova. Osim lokalno Ibra i par odlazaka na Lim (o kome čvrsto obećavam, ima da napišem jedan poduži tekst, jer to najiskrenije i zaslužuje), drugih odlazaka nije ni bilo. Svaki pokušaj je sprečavala velika voda, obaveze ili nemogućnost nekog iz ekipe da krene …
Već dve godine čekićam reku Tresku kako bih još jedan biser dodao na listu otpecanih voda, a takođe i makedonsku pastrmku da dodam na listu salmonidnih riba, i nikako da se univerzumski zakoni sklope da tu svoju ideju i sprovedem u delo. Međutim, prethodnih mesec dana sam bio vrlo uporan, proveravao sa Ertanom stanje skoro na dnevnom nivou, a jesam ga dobrano smorio, i BAM!
Ponedeljak, slobodni i Baka i Poskok i ja … Zeleni karton Poskokove bele strele važeći, vremenska prognoza iz bajke mušičarske literature. Bilo je 2 posle ponoći, crna kafa, pakovanje, gas. Po preciznim uputstvima stižemo na odredište ranom zorom. Prvi utisak je veoma zadovoljavajući. Kanjon u kome se strmo obale spuštaju ka reci, obrasli četinarima, rekao bi čovek da će i neka divokoza da upotpuni kadar …
Reka, koja seče kanjon, se veštačkim putem račva na dva dela, jedan ostavljen što je prirodnije moguć, drugi, takmičarska staza kajakaša.
Na parkingu se iz sabornih odeždi presvlačimo u one prave, ribolovačke. Treba doneti odluku gde krenuti i upiti vodu. Odluka je da krenemo uzvodno. Lep vir, raspored se pravi da svima bude ugodno, i krećemo …
Prvi zabačaj Poskok hvata lepu pastrmku, malo dalje Baka par sitnijih. Ja za početak velika NULA. Na ovoj reci sam doživeo dva čudna fenomena … Prvi, bar 10ak puta mi je nimfu pratila riba po 4-5m nizvodno, pridje i odustane. Na promenjenih 20ak nimfi mi se dešavalo slično … Ni jedan udarac konkretan. Jasno mi ništa nije, ali ćemo otkriti rešenje …
Nastavljamo dalje uzvodno, ova dvojica ubodu po nešto, ja i dalje ništa. Namenski idemo ka brani, iako nam je skrenuta pažnja da ne pokušavamo bez nekog ko zna redosled puštanja brane. Da budem precizan, radi se o jednom klancu od oko 200m gde je sa jedne strane zid oko 10m visok, a sa druge prirodni zid od stena nebu pod oblake. I sve bi to bilo ok, da mi Ertan nije rekao da tu žive divovi od pastrmki. Šta je plivanje niz vodu puštenu direktno iz brane u poređenju sa nadmetanjem sa velikim pastrmkama.
Dogegamo se nekako do pozicije, uz neke ozbiljne padove usred matice i par pocepanih cokula (kažem ja da ništa nije bitno osim da se prevari velika riba) i podelimo se. Ne zna se ko više gleda u pećinu iznad nas, iz koje se svakog sekunda očekuje navala vode, ali svi smo i dalje usmereni da prevarimo neku ribu.
Moj vir jako obećava, ali presek matice i dubine je prejak, pa stavljam izrazito tešku nimfu. Posle par vožnji – ekstremno jak udarac, kontra i štap u kiflu. E sad ovde mala digresija, u Sloveniji sam naučio lekciju o predvezima kad se radi o velikim ribama i isključivo koristim Stroft najlone. Znam da lažu u promeru, ali isto tako znam da mogu da posluže kod šlepanja auta ako zafali. Ovde sam izabrao 0.14mm misleći da to rešava sve situacije na vodi. Riba kroz brutalnu maticu kreće uzvodno, izvlači ceo kanap i ja malo uštopujem čekrk … Pap … Puče Stroft. Prva riba na reci, konj, kidanje. E sad već blagi nervni slom.
Okrenemo se pa niz vodu. Neka izgledna pozicija za nimfu i – konačno se upišem. Lepa makedonska sa isključivo crnim pegama. Konačno dan može da krene. Silazimo na isti vir gde su se ova dvojica i upisala i uhvatila po još neku ribu i sledi drugi fenomen … Riba kupi, ali šta?!? Roji se komarac mužjak. Nikad i nigde nisam video da po par istih pliva niz reku i kupi ih pastrmka. Naravno da nemam imitaciju, ali kapiram da mora biti nešto veliko. Stavljam stimulatora da vidim gde to ide. Ide niz vodu, i sa nekih 3m dubine kreće pastrmka, čini mi se večnost, uzima muvu, ja lagana kontra. Ha … I prazno. Ponovo, isto. Ponovo isto … Frustrirajiće.
Uz Bakine kritike da žurim, ponovim sve isto, ali mnogo sporije. Ona uzme, ja sačekam sekundu, pa kontra. Konačno. Solidna riba. Sledeći zabačaj isto, pa i sledeći. Ovo se već zove serija. Kažu naši stari, kad je najlepše, završi. Ajmo mi nizvodno da vidimo gde ova reka ide i kako to sve dole izgleda. Odgazimo mi to niz vodu neki kilometar, i sad bi svi očekivali da smo se napecali senzacionalno,…
Bilo je par sporadičinih mesta gde smo neke ribe i izboli, ali uglavnom je bila sitna pastrmka. O terenima bih mogao hvalospeve da pišem, čak nisam ni slikao kao što inače umem, ali sam isključivo uživao i upijao. Sledeći put ću više slikati. Popodnevna pauza i kafa …
Hoćemo opet uzvodno pre kraja dana? Hoćemo! Vraćamo se na mesto zločina. Ili će voda da nas podavi ili ćemo da prevarimo neku veliku divlju ribu. Na isto mesto stajem, krećem sa nimfama, bez udarca više puta. Skinem nimfu, stavim debelo otežanog strimera i sa sve nimfaroškim štapom krenem da mašem. U nekoliko zabačaja jedan bude dobar. Vožnja, ništa … Sledeća … BUM!
Na kraju ozbiljan protivnik, ide uz vodu, ide niz, štap se muči, ali na tippetu je sad 0.16mm Stroft, strpljenje i posvećenost. Mnogo minuta kasnije je u meredovu impozantna riba. Slike će lepše to dočarati da ne bih preterao u opisima …
Vraćanje pastrmke: https://www.facebook.com/1626635880/videos/pcb.10238984650267839/2200623960697573
Dan više nego uspešan, bežimo da nas ne podavi voda.
Pre mraka se pakujemo, što za nas ni malo nije karakteristično i krećemo nazad. Reka kojoj ćemo se sigurno vratiti i to čim pre. Ona ima šta da ponudi, a mi imamo još ponešto da naučimo. Trivije radi, a nisam hteo da kažem da je kao treći fenomen, sve i jednu ribu sam ulovio na jednu istu nimfu, osim ove na strimera. Promenio sam lom nimfi, a ništa nije dalo rezultat … Vraćam se da bi proverio o čemu se tu radi. „Треска! Во Македонија! Ќе се вратам!”
Đorđe Lazović
