Lim-Prokletije, septembar 2016.
Lim-Prokletije, septembar 2016.
Reportaža
Poslednjih 5 godina ekipa mušičara iz Valjeva završno, jesenje mušičarenje obavlja na Limu, kod Plava, u mušičarskom (Fly fishing) reviru.
Srednji i gornji deo Lima smo i ranije ribolovno istraživali, kao što smo i planinarili po plavskim planinama, ali prvi put ove godine organizujemo akciju gde će biti u isto vreme i mušičarenja i planinarenja, jer ovaj kraj zaista ima šta da ponudi.
Polazak
Ekipa kreće iz Valjeva sa 7 ljudi i dva vozila, opremljena kompletno za kampovanje pod šatorom u planinama, u jesenjim uslovima. Plan je da u prirodi provedemo 9 dana. Dugogodišnje iskustvo u sličnim akcijama nam pomaže u odabiru opreme, jer propusta ne sme da bude. Put od Valjeva do Plava je dug 310km i krećemo ujutru sa namerom da ne žurimo i da stignemo popodne i natenane postavimo šator i formiramo logor pre mraka. Raspoloženje je odlično, svi se raduju odlasku u prirodu i nadamo se dobrom vremenu. Zastajemo kod Tifrana i sa osmehom se prisećamo raftinga po jakoj junskoj vodi. Sada je voda znatno manja, ali je mutnjikava. Ne brinemo se puno zbog toga znajući da od izlaska Lima iz Plavskog jezera, pa sve do ušća Plavske reke u Lim, reka je gotovo uvek bistra.
Dolazak i smeštaj
Kod crkve svraćamo da vidimo Lim i sa zadovoljstvom konstatujemo da je iako malo veći, bistar. Zbog čestih padavina u ovo doba godine odlučili smo da ponesemo jedan veliki šator, sa 3 sobe i velikom zajedničkom prostorijom u kojoj bi sedeli za vreme kiše, pravili muve, jeli i kovali planove za sutra.
Kamp smo postavili na mestu gde Lim ističe iz jezera, dakle na samom njegovom početku. Nakon dizanja šatora i formiranja logora, odlazimo do reke i prisustvujemo nestvarnom fenomenu rojenja mrava, različite veličine, koji su u potpunosti prekrili celu površinu Lima i Plavskog jezera. Mravi su bukvalno bili svuda oko nas i padali po nama sa svih strana! Krupni klenovi i lipljani su se sa slašću gostili i mi smo ih sa uživanjem gledali.
Prvi dan mušičarenja
Sutradan ustajemo i nestrpljivo se spremamo za prvi dan mušičarenja. Magla je gusta, najavljuje se i povremena kiša. Na vodu izlazimo oko 10 sati i zatičemo veliki broj mušičara iz cele Crne Gore kako već uveliko pecaju!!! To im je poslednji dan treninga do zatvaranja piste za njih, jer za 6 dana imaju poslednja dva kola mušičarske lige koja je i izborno takmičenje za reprezentaciju Crne Gore u mušičarenju. Bilo je lepo videti rivale kako se šale i uživaju u ribolovu, bodre jedan drugoga i nesebično otkrivaju na koju imitaciju love ribu, uglavnom lipljana. Iako smo očekivali da ćemo zbog sinoćnjeg masovnog rojenja mrava najviše ribe baš na njegove imitacije i dobiti, najbolje smo prolazili sa imitacijama maslinaste jednodnevke, u raznim varijacijama, ali po pravilu na jako malim udicama, čak do veličine #24! Imitacije mrava su bile na drugom mestu.
Gotovo svi su lovili na površini i uživali u borbi sa jakim lipljanima koji su prosečne veličine oko 40cm, a lovili smo i primerke do skoro 50cm! Pre 5 godina prosečna lovna riba je bila oko 28cm. Eto šta ozbiljno gazdovanje vodom, uz veliki potencijal iste i fantastične čuvare učini od reke… Tero i Mero su najbolji čuvari koje sam do sada upoznao, a upoznao sam ih mnogo i hvala im u ime svih nas mušičara!
Riba se tog i narednog dana, po oblačnom vremenu uz povremenu sitni kišu dobijala na površini, ali je, kako je dan odmicao, sve slabije radila, da bi oko 16,30h prestala da radi. No, do tada smo već svi bili i umorni i imali uz dosta rada i relativno dovoljno akcije. Tero nas je obilazio, davao savete, pokazivao mesta gde su trofejni lipljani i jadikovao što dolazimo stalno u septembru i oktobru, a ne u junu i julu, kada riba najbolje radi. Eh, da se ja pitam, godina bi imala 3 juna, a ne bi imala oktobar i novembar!!!
Prvi dan planinarenja
Nakon 2 dana intenzivnog mušičarenja uz povremenu kišu, stiže nam prvi sunčan dan. Odlučujemo se za planinarenje na Hridsko jezero i Bogićevicu. Jezero je na skoro 2000m nadmorske visine, a 350m iznad njega je vrh Bogićevica i tromeđa Crne Gore, Kosova i Albanije. Kolima stižemo do Bajrovića katuna i odatle prelepom, dobro markiranom stazom, koja ide kroz četinarsku šumu i proplanke prebogate borovnicom i divljom malinom polako krećemo da se šetamo. Staza i šuma su bajkovite, ali Hridsko jezero nas je ostavilo bez teksta! Opet. Lepota koja oduzima dah! Jezero ušuškano u četinare i šćućureno ispod Bogićevice izgleda nestvarno. Slike tu lepotu tek donekle mogu dočarati. Svi smo prezadovoljni ovom pešačkom, ne preterano zahtevnom turom, koja čoveka tera da reč Priroda piše velikim slovom zbog poštovanja prema takvoj lepoti.
Opet mušičarenje prvo na jezeru, pa na Limu
Naredni dan, na Terov nagovor, pokušavamo pre podne da na nimfe i strimere lovimo endemsku pastrmku blatnjaču na Plavskom jezeru, koja se polako priprema za mrest.
No, posle nešto više od 2 sata bezuspešnih pokušaja u veoma hladnoj vodi koju donosi Ljuča, vraćamo se na Lim, željni akcije na štapu. Riba radi lošije nego prvih dana i vreme uzimanja se pomera ka kraju dana. Kupi u filmu i mi i pored menjanja gomile muva, ne uspevamo da nađemo adekvatnu, te tek povremeno na površini lovimo ponekog lipljana. U krajevima reke, uz samu obalu gde ima i granja, hvatamo i po kojeg klena i potočnu pastrmku, ali nijedna od tih riba nije bila trofejne veličine. Taj dan i pored toga sto smo svi uhvatili po nekoliko dobrih riba, mislim da su ribe bile uspešnije i da nismo uspeli da izaberemo adekvatnu imitaciju. Dan koji zaslužuje duboko razmišljanje i koji nas podseća da moramo još puno da učimo! Ali da na svaki prolaz naše muve lovimo ribu, iako to svi želimo, mušičarenje nas nikad ne bi ovoliko obuzelo. To veče, uz vatru, dugo smo mozgali o tome šta je jela riba i kakvom ju je imitacijom trebalo loviti.
Uspon na Karanfile
Ujutru ranimo, doručkujemo, pakujemo rančeve za planinarenje i krećemo u dolinu Grebaje. Očekuje nas fizički najzahtevniji dan, uspon na Karanfile! Trasa duga oko 14km, sa 1230m uspona! Planirano vreme terena sa pauzama je oko 8 sati. Zbog kratkog dana dogovor je da penjemo na sat, sto znači dokle god da stignemo, u 14 h krećemo nazad makar bili i samo 100 metara ispod vrha. Staza je crna, jako teška, sa nestabilnim kamenom pod nogama, a prvi deo ide kroz severnu šumu, po vlažnom i klizavom kamenu i korenu. Apsolutno ne postoji ni jedan deo terena kuda se krećete duže od 10 metara istom nadmorskom visinom. Stalno se penjemo i iz pojasa šume izlazimo na teren gde preovladavaju krupni kameni blokovi, a potom i na sipar i ledničke cirkone. A teren je sve strmiji i na mnogim mestima se moramo pomagati i rukama. Pogled unazad pokazuje kako velikom brzinom dobijamo na visini. Pred nama se kao cilj ukazuju Krošnjina vrata, uzak usek u steni, na samom prevoju kroz koja treba da prođemo i pitanje šta se nalazi iza njih.
Hrabreći jedni druge, svesni da je voljni faktor jednako važan kao i fizička sprema, polako, ali sigurno stižemo do Krošnjinih vrata, koja bih zbog pogleda koji je usledio nazvao Rajska vrata i ne bih pogrešio! Pred nama se ukazuje nepregledni niz šiljatih vrhova koji te mame da ih gledaš i upoznaš. I doline koje sa ove visine deluju pitomo. Dugo bi ostali ovde, ali sat je neumoljiv i moramo dalje. Uspon je sve strmiji i naši napori da savladamo stazu bivaju sve veći. Na mnogim delovima se penjemo koristeći i ruke i noge.
Na jednom takvom mestu nailazimo na spomen ploču dvojici poginulih planinara koji su se sigurno kao i mi i divili prirodi i poštovali planinu, ali sila prirode je čudljiva. Odajemo im poštu i još pažljivije krećemo dalje.
Ubrzo stižemo na vrh Karanfila. Na trenutak mislim da znam kako se osećaju ptice! Gde god pogledate, na bilo koju stranu sveta, sve je lepo i prelepo! Sve nas je preplavilo zadovoljstvo zbog ostvarenog cilja. Odmaramo dobrih pola sata i krećemo nazad svesni da smo umorniji nego kad smo krenuli i da moramo biti još pažljiviji. Stižemo na vreme do kola, ruta je perfektno isplanirana i odrađena. Presvlačimo se i u obližnjem etno selu pomalo euforično prepričavamo današnju turu i razgovor zalivamo pivom. Umorni smo, preumorni i potpuno svesni da je vredelo. To veče smo rano zaspali. Jako zadovoljni.
Opet na vodi
Sutra ujutru, teske noge uvlačimo u kombinezone i počinjemo mušičarenje. Na površini se ne vidi gotovo nikakva aktivnost. Deo ekipe pokušava da lovi na površini na neviđeno, a ostatak na nimfe.
Pod vodom lovimo par krupnijih lipljana i jednu blatnjaču od oko 28cm. Riba najbolje uzima imitacije od fazanovog repa sa roze detaljima (grudi ili glava). A onda sve prestaje. Polako počinje na površini poneka aktivnost i svi dobijamo pokojeg lipljana. Bilo ih je i od oko 45cm. Mušičarenje završavamo u sam mrak, a ribe dobijamo i na površini i pod vodom. Kako se dan bližio kraju, riba je bila sve manje selektivna i svi smo imali po nekoliko dobrih lipljana na štapu. Dan završavamo u Plavu sa ćevapčićima na kajmaku i nagomilanom mlečnom kiselinom u nogama.
Opet planine
Zato naredni dan idemo u laganu vožnju kolima i šetnju do Savinog oka, vodopada Grlje, dolinu Ropojane, a po povratku u Plav i do Redžepagića kule gde vodimo prijatan razgovor sa jednim od potomaka te čuvene porodice. Upoznajemo planinare iz Hrvatske, menjamo pića i priče i uz logorsku vatru gazimo duboko u noć…
Povratak
Najteže jutro je došlo i sa najmanje magle i suncem koje se kroz nju probija. Jutro za pakovanje. Devet dana je proletelo u stalnoj akciji i na reci i na planinama i svi žalimo što ne možemo još da ostanemo. Ali, ovaj delić Zemaljske kugle zaslužuje da mu se opet vratimo. I zbog neverovatno izdašne prirode sa svojim lepotama i zbog voda prebogatih ribom, uprkos nešto vise đubreta po obalama i zbog divnih i skromnih ljudi koji znaju da rade svoj posao u gazdovanju tim vodama. Za nama u kampu ostaje samo trag u travi na mestu šatora i ništa više.
Svi smo prošli kroz čuvene valjevske istraživače i ekološko društvo Gradac i vrlo dobro znamo kako se čuva i neguje priroda. Plav nas je ponovo, po ko zna koji put opčinio svojim vodama, planinama i ljudima. I zato ne zbogom nego do viđenja …
Sve fotografije možete pogledati u galeriji ili na FB profilima učesnika.
Tekst i foto: Nenad Dimitrijević i ekipa Valjevaca
