Mali dvokrilci

Entomologija: Diptera
Mali dvokrilci

Iako su dvokrilci veoma velika grupa insekata sve faze njihovog razvoja mogu se imitirati gotovo identičnim imitacijama koje se razlikuju po svojoj veličini i boji. Detalji imitacija mogu biti donekle složeni kod većih vrsta, dok za male dvokrilce možete uvek pribeći najjednostavnijim veštačkim mušicama.

Jednostavnost u imitiranju stoji nasuprot delikatnoj prezentaciji i viteškoj borbi sa plenom uz pomoć najnežnijeg ribolovačkog pribora.

Dvokrilci čine jednu od najvećih grupa insekata. Smatra se da ih ukupno ima preko 120.000 vrsta u preko 100 familija. Kako im ime govori, za njih je karakteristično da imaju samo jedan par krila. U tu grupu spadaju neke svima poznate i rasprostranjene vrste insekata, kao što su kućna muva, zunzara, komarac i mnoge druge. Iako se skoro svakom insektu može desiti da padne u vodu, ipak za lov pastrmke relativno mali broj vrsta dvokrilaca može biti od značaja. Radi se pre svega o vrstama koje žive u vodi ili nedaleko od nje.

Dvokrilci imaju potpun razvoj, što znači da se njihov život sastoji iz sledećih faza: jaje, larva, lutka i krilati insekt (imago). S obzirom na broj vrsta postoji ogroman broj varijacija na tu temu, od kojih većina nema nikakve veze sa ishranom pastrmki. Zbog toga će ovde biti posebno obrađeni samo oni pripadnici Diptera koji mogu da budu značajni za ishranu i lov pastrmke.

Trzalice

Najveću grupu vodenih dvokrilaca čine Trzalice (Chironomidae). Njihov životni ciklus započinje iz jajeta iz kojih se u vodi izlegu male larve. Larve imaju crvolik izgled, sa glavom, grudnim delom (thorax) iz tri segmenta i trbušnim (abdomen) iz devet segmenata. Prvi i poslednji trbušni segment imaju na sebi “lažne nožice”. Neke larve, posebno većih vrsta imaju crvenu boju usled prisustva hemoglobina u njihovoj krvi. U Engleskoj ih zato nazivaju Bloodworms, što je kod nas bukvalno prevedeno kao “Krvavi crvi”. Hemoglobin omogućava tim larvama stvaranje određenih rezervi kiseonika i život u uslovima kada tog neophodnog elementa ima vrlo malo u vodi. Većina larvi je bledo sivkaste ili zelenkaste boje. Veličina može da varira, od samo nekoliko milimetara kod malih rečnih vrsta, pa do skoro 20 mm kod nekih većih jezerskih vrsta.

Kada larve dostignu završni stadijum razvoja pretvaraju se u lutke. Larvalni period može da traje do godinu dana, dok period lutke traje najviše dva do tri dana. Lutke veći deo tog vremena provode pri dnu reke. Na njima se zapaža izraženiji grudni deo sa začecima krila i malom belom “perjanicom” koju čine škrge. Boje u kojima se javljaju mogu biti od narandžaste, preko sive i maslinaste do braon i crne. Čak i jedinke iste vrste mogu biti različito obojene.

Neposredno pred izletanje lutke plivaju prema površini. Na površini se obično zadržavaju neko vreme u karakterističnom “visećem” položaju. Posle te pauze, koja može biti duža ili kraća, krilati insekt izleće veoma brzo. Na grudnom delu sa leđne (gornje) strane se stvara pukotina kroz koju izlazi glava, krila i konačno abdomen odraslog insekta. U momentu izletanja krila su blago neprozirna i mogu biti obojena ali vrlo brzo postaju prozirna. Kod trzalica su krila uvek kraća od tela dok su noge duge. U osnovi one podsećaju na svoje “rođake” komarce. Boja tela značajno varira i kod krilatih trzalica. Na primer, kod jezerske vrste Chironomus plumosus telo može biti crveno, oranž, maslinasto – zeleno pa i zlatno žuto. Zbog svega toga nema mnogo smisla identifikovati pojedine vrste trzalica, već se sa nekoliko uopštenih imitacija može uspešno loviti. Životni ciklus trzalica završava se time što se oplođene ženke vraćaju i polažu jaja na vodu posle čega umiru.

Na mnogim rekama koje su čiste i nezagađene trzalice još uvek ne igraju veću ulogu u ishrani riba. Takođe, larve su zbog načina života pretežno nedostupne pastrmkama. Međutim, u slučaju intenzivnijeg rojenja pastrmke mogu da se selektivno hrane lutkama trzalica. U tom slučaju imitacije poput Buzzer-a crne, sive, smeđe, maslinaste i krem boje mogu biti veoma efikasne. U kasnijim fazama rojenja, kao i kada ženke polažu jaja, plivajuće imitacije krilatih trzalica mogu da budu uspešne. To su najčešće vrlo jednostavne imitacije u istim bojama. Dok na jezerima mogu da se sretnu i prilično velike vrste, na rekama većina ovih insekata je veoma mala tako da su imitacije na udicama manjim od broja 16, a mogu da idu sve do broja 28. Ono što je posebno bitno u vezi sa rečnim dvokrilcima je da se oni mogu videti kako izleću čak i tokom hladnijeg dela godine, kada ima manje drugih insekata. Zbog toga pri izlascima na vodu u kasnu jesen ili zimu, u lov na vrste riba koje je tada dozvoljeno loviti, treba poneti sa sobom nekoliko osnovnih imitacija ovih insekata pošto mogu da donesu ulov i “zagreju” nas čak i po hladnom danu.

Iako su dvokrilci veoma velika grupa insekata sve faze njihovog razvoja mogu se imitirati gotovo identičnim imitacijama koje se razlikuju po svojoj veličini i boji. Detalji imitacija mogu biti donekle složeni kod većih vrsta dok za male dvokrilce možete uvek pribeći najjednostavnijim veštačkim mušicama. Razlike staništa i ponašanja u i na vodi nadoknađuju se korišćenim priborom i tehnikama lova. Možemo sa sigurnošću konstatovati da je nežan pribor gotovo podjednako važan koliko i korektna imitacija. Upotreba veoma tankih najlona i nežnih predveza je obavezna, a za njihovu prezentaciju, pogotovo na površini, više će odgovarati štapovi nešto sporijih akcija. Ovo zadnje uslovljeno je delikatnošću površinskih imitacija i potrebom za umerenim kontriranjem, što je pravilo i kod drugih imitacija čija je gornja granica između veličina udica 14 – 16.

Kao i kod ostalih akvatičnih insekata i dvokrilci imaju svoje zone veće i manje ugroženosti od strane riba. Ako u pitanju nisu salmonide, koje će ih u svom staništu napadati podjednako od dna do površine, možemo gotovo sa sigurnošću tvrditi da ćete neke od nizijskih riba dobijati gotovo selektivno u pomenutim zonama ugroženosti. Ovde moramo pomenuti da je prozirnost vode kao i uvek presudna za kvalitetan ribolov i ako je taj uslov ispunjen, na larve dvokrilaca možemo dobiti čak i šarane, karaše i deverike (mušičarski ne toliko tipične vrste riba) dok će u zonama prema površini to biti crvenperke, bodorke, belice. Nije retko da se za masovnim pokretima lutaka podignu čak i jata “dubinskih” riba, ali je za takve momente potrebno biti na vodi permanentno što je, priznaćete, danas više privilegija nego pravilo.

Braničevke

Posebnu grupu dvokrilaca čine Braničevke iz familije Simulidae, koje imaju englesko ime Reed Smuts. To su veoma mali dvokrilni insekti pretežno crne boje. One donekle liče da kućnu muvu ali su velike samo par milimetara i imaju neugodnu osobinu da lete u velikim jatima i napadaju domaće životinje i ljude i sišu im krv. Larve braničevki stvaraju neku vrstu kesice koju pričvrste za kamen i u kojoj žive, a sama kesica je dodatno pričvršćena pomoću paučinaste niti čime se otežava da ih voda odnese. U toj kesici se razvija i lutka koja kasnije pliva ka površini i iz čije košuljice izleću krilate imago forme. Nakon sparivanja ženke polažu jaja na vodu.

S obzirom na masovnost ovih insekata, može se ponekad desiti da se pastrmke njima selektivno hrane. Tada se može pokušati sa minijaturnom imitacijom kao što je Black Midge ili Black Spider u veličini 20 ili manjoj. Sa tako malim udicama izvlačenje svake iole veće ribe postaje vrlo neizvesno. To ne znači da će zadovoljstvo da smo prevarili pastrmku svojom mušicom biti manje.

U skladu sa ovim činjenicama predstavljamo vam imitacije koje možete prilagoditi i trenutno aktuelnim insektima i vrsti ribe koju lovite. Sve one imaju dovoljno detalja za imitiranje određene faze razvoja dvokrilaca, a da li ćete se odlučiti za neku od njih ili nešto slično iz mnoštva dostupnih podataka, zavisi od vašeg stepena interesovanja i za najdelikatniji oblik mušičarenja, a i za vezivanje najmanjih veštačkih mušica.

^©Goran Grubić i Aleksandar Panić, septembar 2009.
www.flyandtrout.com