Knjiga: “Roman Jegulje” Mihailo Petrović Alas

Knjiga: “Roman Jegulje” Mihaila Petrovića Alasa
kao primer graničnog žanra

Roman jegulje Mihaila Petrovića Alasa je u isto vreme i naučno – popularni roman i putopis.

Putopis može biti naprosto doprinos geografiji ili etnografiji, ali on predstavlja takođe posebnu književnu vrstu u kojoj je putovanje i opis proputovanih predela ili zemalja povod za šire umetničko oblikovanje zapažanja, pojmova i razmišljanja o svemu onom što putopisca zaokuplja tokom putovanja.

Neretko se tako putopis približava eseju ili pak romanu u kojem je fabula organizovana kao sled događaja. Upravo je takav slučaj sa Romanom jegulje koji se posmatra i iz ugla romana i iz ugla putopisa. Roman kao narativna struktura ili velika priča u svom sklopu uvek sadrži neki zaplet, zagonetku ili tajnu koja se fazno razmatra i na kraju rešava. Sve te elemente sadrži i ovaj roman objavljen 1940. godine. Te elemente u samom romanu pominje i objašnjava sam pisac.

Čini to na njegovom početku: „Ako nauka i poezija mogu imati čega zajedničkog, one će ga neosporno naći u romanu i misterijama života jegulje. Taj roman, sa svojim za običnog posmatrača neshvatljivim fazama, scenama i misterijama koje se verovatno još za dugi niz decenija neće moći u svima svojima pojedinostima shvatiti i potpuno rasvetliti, odvajkada je privlačio pažnju ne samo prirodnjaka već i mnogih koji sa proučavanjem prirode nemaju nikakva posla.“

U drugoj prilici pisac, i sam u ulozi tragača za rešenjem jeguljine misterije, kazuje kako se našao na Atlantiku, tačnije na mestu svetskog plovišta jegulje. U tom času, pisac i ostali istraživači bili su uzbuđeni saznanjem da se u taj mah nalaze „na pozornici velikog i fantastičnog naučnog romana u dubinama ispod nas, diveći se pronicljivosti i strajnosti onoga koji je uspeo pronaći to mesto i sklopiti roman prirode u njegovim čudnim epizodama.“

Taj roman prirode u čudnim epizodama našao je svoj naučno – popularni, odnosno prozni oblik u ovom romanu. Njega su iznedrile nauka i poezija, egzaktne činjenice i misterije. Tematizacija ovog romana svedena je na tri ključne tačke: postanak jegulje, njen put do staništa pa svadbeno putovanje na plodište i završna faza jeguljinog živora.

Roman jegulje i jeste kompoziciono sastavljen na toj tematskoj osnovi i vertikali između naučnog romana i putopisa.

U prvom delu svog romana M. Petrović zagoneta temu zapažanjem kako se jegulja odvajkada smatrala kao „živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraja“. Otuda je ovaj deo romana u znaku potrage za tajnom postanka jegulje. Misterija jeguljinog dolaska na svet, koja je u početku osenčena najneverovatnijim predstavama naivne svesti, postepeno ustupa mesto racionalnijem sagledavanju problema. Preokret nastaje uvođenjem u „roman prirode“ ličnosti danskog prirodnjaka Johanesa Šmita. No i taj je preokret zasnovan na nauci.

Tako u ovom romanu uporedo vladaju mašta i nauka. Naivna predstava o životu u vodi biva nadomeštena pričom priču o jeguljinom životu svodi na naučni kontekst. Na primeru verovanja kako pod velikim pritiscima voda u dubinama postaje gušća, M. Petrović stavlja u oprečan odnos dva pogleda: „Pesnici su prihvatili tu ideju i stvorili poetsku legendu o brodolomcu koji večito pliva po okeanskim dubinama, negde između površine i dna mora, ne mogavši nikad, dok traje sveta i veka, stići na dno. Međutim, tačno je to da svaki predmet teži od vode stiže na dno mora i tu upadne u mulj.“ Na toj razlici naivne pesničke legende i naučnog dokaza je nastao Roman jegulje.

Potraga za naučnim dokazom i opis istraživačkog poduhvata često čine da osnovna priča isklizne iz svoje naracije, pa su česte i digresije u romanu. Opis potrage za plodištem jegulje često se nadomešta putopisnim slikama malo poznatih i egzotičnih predela. Posebno je zanimljiv opis jeguljinog svadbenog putovanja i motivi koji vode jegulje instinktom po rekama i morima hiljadama kilometara udaljenim od staništa. U svojim putopisnim digresijama Petrović ponekad u uzrednom zapažanju nevelikog obima zna da kaže mnogo. Tako, pri pomenu male bretonske ribarske varošice Pempol, u nepunoj rečenici pominje i „groblje puno praznih grobova na kojima su ispisana imena tam daleko u hladnim i burnim islandskim vodama podavljenih okenaskih ribara.“ Mala pripovedna i semantička jedinica sadrži narativnu energiju dovoljnu za celu jednu pripovetku.

Mitska linija u priči o jegulji je česta u pripovedačevom komentaru. Otud on i zapaža: „Roman jegulje pun je misterija, od kojih će neke verovatno, kroz neko vreme biti rasvetljene, a neke će možda još za dugi niz decenija ostati nerazjašnjene i ljudskim shvatanjima nedostupne.“
Sve u ovom romanu je izmešano – misterija, legenda, naučne hipoteze, umetnička narativnost. U završnom delu romana, u raspravi o tome šta se dešava sa jeguljom posle mrešćenja, može se naći i jedno verovanje da ova riba metamorfozira „u drugi kakav stvor, možda i u kakvo morsko čudovište.“ Otvorenim pitanjem o sudbini jegulje posle mrešćenja zatvara se Petrovićev roman prirode.

Dakle, ovaj roman – putopis predstavlja pouzdan dokument i lektiru. Dokument je rezultat autorovih naučnih i istraživačkih preokupacija, lektira je izraz Petrovićevog književnog dara, odnosno putopisa koji, zbog svoje zanimljivosti, pleni i pažnju mladog čitaoca. Još tačnije, Petrovićev putopis pisan je pitko i verodostojno, zanimljivo, zavidnim stilom, sa mnogo podataka, istorijskih, geografskih, etnografskih itd. On u sebi spaja zabavu i pouku.

Roman jegulje više je roman od svih Petrovićevih putopisa. Priča u ovom romanu ima zaplet, junake, fabulu, rasplet, ljubavne dogodovštine i avanturu. Po svim tim odlikama, ovaj roman – putopis je značajno delo naše putopisne proze, jednako zanimljivo i za mladog i za odraslog čitaoca.

ROMAN JEGULJE, Mihailo Petrović , Srpska književna zadruga Beograd 1940, biblioteka Poučnik SKZ, antikvarna, tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 190 strana