Virusna hemoragična septikemija

Virusna hemoragična septikemija

suspicion_of_vhs_mediumBolesti riba: VIRUSNA HEMORAGIČNA SEPTIKEMIJA

Uvod: Virusna hemoragična septikemija (VHS) je jedno od najznačajnijih virusnih oboljenja kalifornijske pastrmke, Oncorhynchus mykiss, i odgovorna je za značajne gubitke u mnogim kontinentalnim evropskim zemljama.

Bolest je prvi put opisao Schaperclaus 1938. godine kod kalifornijske pastrmke. Iako se još tada smatralo da je oboljenje virusne etiologije, uzročnik je izolovao Jensen tek 1963. godine, a od tada je prošlo više od dvadeset godina do prve izolacije Pacifičkog soja VHS u SAD (Brunson i sar., 1989).
Karakterizacija virusa je izvršena brzo, pre svega zahvaljujući istraživanjima u Francuskoj i Danskoj. Virus virusne hemoragične septikemije je veoma rasprostranjen u jezerskim i rečnim populacijama riba u prirodi, a brojni su dokazi o značajnoj prevalenci i kod riba slanih voda. Prvi slučaj prisustva VHSV kod migratornih anadromnih riba je bio iznenađujuć, s obzirom da je VHS smatrana oboljenjem isključivo slatkovodnih riba. Nakon toga, virus je izolovan i iz drugih vrsta morskih riba (Gadus macrocephalus, Clupea harengus pallasi, Sprattus sprattus i dr.), što polako preteže na stranu mogućeg slanovodnog porekla VHSV.

VHS zarazen mozak ribe uvecano
VHS zarazen mozak ribe uvecano

Uzročnik: Uzročnik VHS je rabdovirus, pripadnik familije Rhabdoviridae, nazvan virus virusne hematopoezne nekroze (VHSV). Jedna od karakteristika ovog virusa je i sposobnost da izazove nekrozu bubrežnog tkiva koja dovodi do gubitka hematopoeznih ćelija. U kasnijim stadijumima bolesti uočava se tropizam virusa prema moždanom tkivu, što je osobina koju deli sa drugim rabdovirusima.

Rasprostranjenost: Bolest je trenutno veoma prisutna na pastrmskim ribnjacima kontinentalnog dela Evrope. Slanovodne forme virusa su utvrđene na pacifičkoj obali SAD, u Kanadi i Aljasci, a pojava bolesti je opisana i u Pakistanu, Kuvajtu, Brazilu, Laosu i Maleziji.

Klinički simptomi: Patološke promene su najbolje opisane kod kalifornijske pastrmke. Zajednička karakteristika oboljenja za sve domaćine su krvarenja po unutrašnjim organima, prvenstveno po jetri, masnom tkivu i u muskulaturi.

Uočavaju se tri stadijuma bolesti:

Akutni, kod koga je prisutna umereno izražena tamnija pigmentisanost, egzoftalmus, krvarenje u predelu očiju i u osnovama peraja, škržni listići su bledi sa tačkastim krvarenjima. Na unutrašnjim organima se uočavaju tačkasta krvarenja po masnom tkivu, crevima, jetri, vazdušnom mehuru u muskulaturi, kao i nakupljanje tečnosti u trbušnoj duplji (ascites). Obolele ribe su apatične, izdvajaju se od jata i uginjavaju u velikom broju.

Subakutni ili hronični stadijum se karakteriše tamnom pigmentisanošću kože i izraženim egzoftalmusom. Ribe plivaju spiralno, rotirajućim pokretima. Škrge dobijaju sivo-belu boju, a krvarenje po šržnim filamentima je retko prisutno. Obolele ribe su izrazito anemične, a posledično bledilo je naročito uočljivo u predelu abdomena. Jetra je bleda, sa izraženim krvarenjima. Krvarenje se ređe uočava na drugim organima i mišićima. Stopa uginuća je niža.

„Nervni“ stadijum je praćen redukcijom ascitesa, škrge dobijaju normalnu boju, a kod riba se gotovo ne uočavaju simptomi VHS, osim naglašenih poremećaja plivanja. Mortalitet je veoma nizak. Preživele ribe postaju kliconoše, pri čemu virus može biti izolovan iz perzistentno inficiranih tkiva, prvenstveno bubrega i mozga. Afinitet prema nervnom tkivu, osobina virulentnih slatkovodnih sojeva (uočena i kod pojedinih morskih sojeva), nije potpuno objašnjen, ali se smatra da je vezan za specifičnu interakciju glikoproteina virusnog omotača sa membranskim proteinima ciljnih ćelija prijemčivog nervnog tkiva.

vhs
VHS

Prenošenje bolesti: VHSV se širi putem fecesa, urina i polnih produkata klinički inficiranih ili subkliničkih nosilaca virusa (gajenih ili riba u prirodi). Nakon prve pojave, bolest dobija enzootski karakter zahvaljujući ribama kliconošama. Takođe, dokazana je mogućnost prenošenja bolesti iz inficiranog zapata preko ptica, opreme ili nedezinfikovane ikre.

Predisponirajući faktori za nastanak bolesti: Stres – Stresne situacije poput prekomernog hranjenja, transporta inficiranih riba, velike gustine nasada, manipulacije ili ekstremnih temperatura vode mogu dovesti pojave VHS kod inficiranih, prividno zdravih populacija. Dokazano je da VHSV može ostati skriven, izbegavajući izolaciju na ćelijskoj kulturi i standardne metode detekcije, i reaktivirati se nakon delovanja stresa. De novo indukcija VHS kao očigledan povratak bolesti ukazuje na modulirajuću ulogu kortizola i drugih kortikosteroida u indukciji replikacije VHSV u bubregu i slezini, primarnim leukopoeznim tkivima.

Uzrast – Najprijemčivija je mlađ kalifornijske pastrmke težine od 0.3 – 3.0 g. Mortalitet od 80 – 100% je uobičajen kod virulentnih sojeva pri optimalnoj temperaturi od 9 – 12 oC. Starije starosne kategorije su takođe prijemčive, ali je stopa uginuća niža i iznosi 10 – 50 % za virulentne sojeve, pri čemu se kod ovih starosnih kategorija češće javlja nervna forma bolesti.

Temperatura – VHS je bolest hladnih voda, koja se javlja pri temperaturama od 2 – 12 oC, iako optimalna temperatura pri kojoj je replikacija virusa najveća iznosi 9 – 12 oC. Temperature iznad 15 oC deluju inhibitorno na umnožavanje virusa. Dokazano je da je visina temperature obrnuto proporcionalna dužini trajanja infekcije, kao i da je kod kalifornijske pastrmke moguće postojanje produžene perzistentne infekcije u trajanju od 300 – 400 dana.

Prijemčive vrste: VHS je opisana kod kalifornijske pastrmke (Oncorhynchus mykiss), potočne pastrmke (Salmo trutta), lipljena (Thymallus thymallus), ozimica (Coregonus spp.), štuke (Esox lucius) i iverka (Scophthalmus maximus). Genetički udaljeni sojevi VHSV su izazvali oboljenje kod Pacifičkog lososa (Oncorhynchus spp.), bakalara (Gadus macrocephalus) i pacifičke haringe (Clupea pallasi).

Smrtnost: Zavisi od uticaja više faktora, pre svega od soja virusa, osetljivosti domaćina i uslova sredine. Ukupan mortalitet najčešće iznosi od 10 % do 50 %, a može dostići i 80 %.

Dijagnoza: Iako kliničke i patomorfološke promene mogu ukazati na prisustvo klinički manifestnog oboljenja, za postavljanje definitivne dijagnoze su neophodni specifični testovi. Dijagnoza se postavlja na osnovu izolacije virusa na ćelijskim linijama (BF2, EPC, FHM, RTG-2, CHSE-214, PG) i identifikacije (ELISA, IFAT, RT-PCR).

Terapija: Za ovo oboljenje ne postoji terapija. Smanjenje mortaliteta se može postići davanjem lekovite hrane u svrhu kontrole sekundarnih bakterijskih infekcija, ali samo nakon izvršenog bakterijskog ispitivanja, na osnovu antibiograma.

Preventiva: Nabavka mlađi samo iz ribnjaka slobodnih od VHS. Dezinfekcija oplođene ikre jodoforima. Ukoliko se nabavka vrši iz inostranstva, insistirati na odgovarajućoj potvrdi o zdravstvenom stanju.

Fish
Mlađ riba

 

mr sci Vladimir Radosavljević*

*Istraživač saradnik, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, Vojvode Toze 14, 11000 Beograd

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*