Štuka na strimer u januaru

IMG_1600 webŠtuka na strimer u januaru

Zima, Januar i to dan trinaesti, ko je sujeveran bi rekao baksuzan? Nikako! Ja bih rekao „kad ako ne sad“! Šalim se, ali i zašto da ne. Dok mnogi uživaju u prazničnoj atmosferi i toplini svojih domova. Većina drugara mušičara je odložila svoj pribor.

Uveliko motaju muve sa nestrpljenjem iščekivajući Mart i otvor sezone na pastrmku, dotle mušičari fanatici oblače tople kombinezone, džempere, rolke, tople jakne, pakuju jake štapove i velike strimere i odlaze na vodu.

Jezero Joca

Mušičariti štuku, pa zašto da ne. Zima, zima, e pa šta je, ne boji se ko je mušičar! No da se vratimo na početak teksta i taj „zlokobni“ 13 dan nove godine i moj otvor sezone na štuku. Naravno teško je bilo nagovoriti nekog da mi pravi društvo na vodi, pa sam odlučio da se sam odmetnem put jedne zanimljive destinacije. Nedavno sam čuo za jednu vodu u Vojvodini, koje možda bar malo podseća na filmove o mušičarenju iz skandinavskih zemalja. Na njoj se još uvek mogu pronaći lepi primerci jedne od najomiljenijih mi riba – štuke.

25112009712 popravljeno web

Mesto gde nije još uvek poremećen ekosistem vrhunskog barskog predatora, zubate, pegave lepotice. Nekada zaboravljeni deo ribnjaka iz sastava ribnjačkog područja Ečka, a od ove godine otkriven i spašen od izlova i uništenja. Reč „Ribnjak“ – o kako to grozno zvuči. Jezero Joca je sve samo nije Ribnjak i u to se može uveriti svako ko ga je posetio. Posle pola sata reli vožnje od asfalta preko blatom zaglibljenog puta kojim samo iskusni vozači kao što je Jova i to samo sa terenskim vozilom mogu proći u ovom delu godine, stižem do vodene površine od 500 ha gde su štuke još uvek sačuvane od desetkovanja ljudske nesavesnosti. Deo od izlaska iz vozila pa dok nisam bio na sredini vode, u čamcu se izbrisao iz pamćenja. Dakle tu smo.

Lagani zimski jutarnji povetarac ledi lice i stvara talase po površini vode koji su više nego neophodni za mušičarenje štuke. Ok šta sad? Gde da krenem, na koju stranu? Ovo pitanje se javlja samo po sebi kad se nađeš pred tolikom vodenom površinom. Svaki iole iskusniji štukaroš bi rekao trska. Da trska, vidim je, granje, obaljeno drveće u vodu.

Tražim prepreke u vodi i dok sam još uvek prebirao pitanja i odgovore u glavi stigoh do takve pozicije, kao iz snova, sa desne strane drvo u vodi, a naspram njega ostrvce trske. Mora se odnekud krenuti, a ovo mi deluje kao pozicija koja obećava, hot spot u hladnoj vodi! Struna i težak zonker su počeli da seku hladan januarski etar oko čamca. Ređali su se pogodci uz samo drvo, u oboreno granje, u šupljine između trske, servirao sam baš tamo gde sam želeo, ali od akcije i štuke ni traga ni glasa. Pa gde je ako nije ovde? Na trenutak bacam pogled ka ljudima koji su varaličari u blizini, vidim ni kod njih ništa, da li je ipak štuka totalno „stala“? Menjam strimere stavljam veće, manje, lakše, teže, voda je mutna, rekao bih kao oranje, treba pogoditi jaču vibraciju, a i boju.

13012010847 popravljeno web

Štuki kao predatoru koji se oslanja u lovu najviše na vizuelo treba dati ono što neće moći da odbije, treba joj ponuditi nešto što će poželeti da napadne u ove zimske dane, nešto što će je pokrenuti iz sopstvene ravnodušnosti pred ljubavnu igru u februaru. Najviše volim da mušičarim štuku na površinske strimere, poppere, gurglere, bombere, zato što je vizuelni doživljaj štuke u napadu ono što pokreće krv u žilama. No sad je drugo vreme štuka je dole u dubini i ne diže se kao u jesen tako da se treba i prilagoditi situaciji. Spremio sam jedan 15 cm strimer sa repom od flashbowa, a telom od fluorozelene jambolije, po telu otežan sa dva reda olovne žice, glava od clouser minnowa uobličena epoksijem.

flash and fresh popravljeno web

Ovo je ono što ću forsirati danas. Težina će mu dati ono što treba, kada padne u vodu, tu prvu vibraciju koja bi je naterala da pogleda šta se desilo, jambolija fantastičan rad u vodi, a flashbow rep onaj vizuelni svetlucavi, mrducav „okidač“ ono ludilo kojoj zubata neće moći da odoli. Krenuo sam sa češljanjem terena, ulazio čamcem u trsku, servirao strimer na sva izgledna mesta, na sva ona mesta iz školskih priručnika, ali nje nema. Ili neće da uzme. „Najači samo ostaju i nikad se ne predaju“. To su stihovi koje je pevušio januarski vetar toga dan.

Već je bilo oko 12 h – podne, najtopliji deo dana, eto i sunca koje obasjava učmalost vojvođanske ravnice, pa kad će da uzme ako neće sad i baš u tom momentu razmišljanja prekide me neko dešavanje kod varaličara, tu u blizini. Dobiše ribu na sred srede – da, na sred vode, baš tamo daleko od bilo koje trske, od bilo koje prepreke, od bilo čega što bi se moglo reći da je zgodno mesto za nju. Setih se slične situacije sa Obedske bare pre par godina. Beše isto Januar. Svo dešavanje je bilo na nekih 50 m2. Sva se štuka skupila u jedan deo bare. Grupisanje pred mrest se dešava i tada štuka nije toliko suparnički raspoložena prema svojim „sunarodnicama“. Na ovom delu jezera, na dnu se nalazi iskopan kanal, gde je veća dubina. To je to, izgleda da su tu. Vizuelno se prisetih kako bi se mogao protezati taj kanal o kome mi je pričao domaćin Jova.

Sad ste moje

Parkirao sam čamac na 15 – tak metara od trske, izvukoh strunu iz čekrka, namestih se da mi vetar duva iza leđa i dobacih do željene pozicije, rekao bi tako da povlačim po zamišljeno putanji, po samom rubu, tj prelazu kanala. 1, 2, 3, 4, 6 … 8 ….10 prisećam se koliko je pisalo da treba sekundi tonućem predvezu da potone po metru, a pri tom imam i debelo otežnu strimerčinu. Ne stigoh da povučem ni dva puta i osetim kako se strimer zakucao u nešto što stvara otpor, a onda i pritisak sa druge strane strune. Tu je! Rossov fly stick #8 poče da se povija i igra nad svetlucavim sjajem jezera. Ne prođe mnogo, a dvokilašica se našla u čamcu. Oslobođena strimera koji joj je toliko naneo bola zamahnu repom i osvoji ponovo dubinu i slobodu koju je toliko želela. Tu ste lepe moje! Pomerio sam čamac još nekih 10 – tak metara napred i počeo da serviram po istom principu. Adrenalin mi je još uvek prolazio kroz krv. Želeo sam nju, nju – najveću do sada, onu koju sam sanjao da imam na kraju mušičarskog podveza. Zamahivao sam, tražio sam, predosećao sam je.

13012010840 web

Šta da stavim drugo? Da li da promenim strimer? Već su mi misli kolale kroz glavu dok sam potezao strimera. U momentu kada je bio kod čamca i skoro pri samoj površini vode, velika senka, u deliću sekunde prilazi, gledam kao se ustremljuje na flashbow rep, koji joj imitira nešto ukusno, na samrti. Vrtlog vode po površi, bum, skoro da mi je istrgnula strunu iz ruke i štap se ponovo savio skoro u pravilan krug. Kao da je dodirnuo površinu vode ili je to bio samo prikaz u mojoj glavi. Tu je – „Ova je veća“ uzviknuh!

Počela je igra onog koji je želi i one koja još više želi da ode, da se vrati tamo gde više neće videti onaj sjaj, onaj prikaz koji je toliko želela da ubije. Ipak svakim narednim pokušajem da se oslobodi čudnog zalogaja je gubila snagu, životnu snagu, koja joj je toliko preko bila potrebna. Predala se! Ledeni vazduh joj je prostrujao kroz škrge, dok se borila da sačuva život, fotoaparat joj je obasjao prelepe žućkaste pege, da sačuva uspomenu na nju, prelepu pegavu zverku, štuku koju sam potajno želeo baš danas.

 

 

IMG_1600 web

shone i trokilasica web

Voda je počela ponovo da struji kroz izmoreno telo, vraćala je život, život koji je želela.

Prikaz koji je ostavila za sobom nakon što je zagnjurila u sigurnost dubine i vodene vegetacije je ono po čemu ću je pamtiti „nju“, moju najveću štuku do sada na mahač!

Tekst i fotoNebojša Pavlović – Shone

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*