Priča: Lipljan iz snova

lipljan iz snova igor holy u vodi

Priča: Lipljan iz snova

Lebdio je iznad samog dna, tačno ispod kamenog mosta. Ako si ga hteo videti, ponekad nije bilo dovoljno nagnuti se preko ograde, već je prekoračiti jednom nogom i stati na zatvoren limeni kanal, dok se drugom zakačiti za rub ograde, viseći na njoj i u tom poluvisećem položaju, kroz kristalnu površinu, potražiti ga na peščanom dnu između pramenova algi koje su se talasale.

Nije spadao u primerke stasitih atleta, karakterističnih za Unicu, ali je bio dugačak sa široko otvorenom leđnom perajom, koja se izazivački i drsko vijorila.

Kako god sam ga posmatrao i premeravao – a premeravao sam ga očima iskusnog mašinca, koji se već trideset godina zaklinje na kljunasto merilo; dao bi mu više od pedeset, barem pedeset i to da se ne ogrešim. Lipljan iz snova, kojeg želim uloviti, od kada ih lovim.

“ I ti ga gledaš“, smeo me u poluakrobatskom položaju, Andrej, ćale, kako ga zovemo u Planini, ribočuvar, koji bdi nad Unicom već nekoliko desetleća. “Da. Lep je. Dosta preko četrdesetpet ima“, bacih kosku Andreju, jer sam u sebi želeo, da će se energično usprotiviti i reći dužinu, koju sam kao vlastitu procenu, hteo čuti još od nekog drugoga.

“Ovaj ima dosta preko pedeset“, odmah je zagrizao Andrej i srce mi je zaigralo. “Svi ga posmatraju i love, a ne grize nikome. Skoro mu je neko nudio mušicu četiri sata. Izgledalo je kao da je pustio korenje u vodi, ali lipljan ništa.“

Znači Gurman; star lipljan, koji je znao potražiti pravo mesto uz rub struje, gde mu je struja donosila larve i nimfe. Gutao je zamalo sve bez prestanka, skliznuvši sad levo, sad desno i sa njuškom presretao larve u struji. Da izađe po suvu mušicu, nije mu na kraj pameti, što znači, da imam problem. Lov sa larvama i nimfama, nisam savladao najbolje, a osim toga to mi i nije pri srcu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Most na Unici

Zapravo, prva činjenica verovatno uslovljava drugu, ali je ogroman lipljan ispod mosta bio dovoljan razlog, da sam se jednog poslepodneva, malo iznad mosta, ušunjao u vodu, produžio predvez i stavio braon nimfu na četrnaestici. Lipljana sam samo nekoliko metara ispred sebe jasno video, što je značilo, da ću videti i ako će skliznuti na stranu po moju mušicu (nimfu). Struja ju je ponela preko njega. Predaleko, da bi mu se učinila vredna pokreta repom. “Moram zabaciti malo više, kako bi mušica potonula i da mu je struja donese pravo pred njušku“ u sebi sam spremao taktiku, dok sam na predvez stavljao otežanje.

“Hoće li?“, sa mosta me iz duboke koncentracije, trgao glas Andreja. Nije mi bilo prvi put, da ga se uplašim, kad se iznenada stvori ispred mene kao šumski vilenjak. Andrej uvek drži sve pod kontrolom. Kad misliš, da si potpuno sam sa rekom i lipljanima, on te sigurno od nekud posmatra sa dvogledom i o svojim osmatranjima valjda, vodi veoma precizan dnevnik, kojeg niko još nije video. U njemu su verovatno zapisana sva ribička iskušenja, koja su postala greh. Kad razgovor skrene na tu temu ponekad, Andrej uz čašu “Vipanca“ ili “Malvazije“, ispriča kakvu priču i tada bi mu čovek poverovao i to, ako kaže, da ima prebrojane sve lipljane.

“ Hoće, Andrej, hoće“, odgovorih, dok sa pogledom pokušavam da pratim sićušnu nimfu, koju vodena struja ni slučajno ne nosi onako kako bi ja hteo. Iskreno govoreći, u ovom trenutku bi mi bilo najdraže, ako bi se Andrej što pre pokupio. Nisam hteo postati junak njegove sledeće priče o nekome koji je ispod mosta pustio korenje… “Sve vreme grize“, kaže Andrej, nagnut daleko preko ograde. Pogledao sam gore na most, kako bi sa njegovog lica razabrao, da li da njegove reči shvatim kao zapažanje ili mi je hteo između redova reći, da sam obični gubitnik, jer ne znam uloviti lipljana, koji se naprosto nudi Andrej nije ni trepnuo; nepomično se naslanjao na ogradu, posmatrao veliku ribu ispod sebe, dok mu nije dosadilo i otišao.

Lipljan nije mario za mene, a još manje za moj mamac. Opušteno je skidao sa bogato postavljenog stola i to baš sve što mu je priplivalo u neposrednu blizinu, osim moje larve. Do kada? Zategao sam više zato, jer mi se učinilo, da se pomerio, vrh štapa se savio i u senci mosta, u momentu iznenađenja, zablistao je lipljan.

“Imam ga! Sanjam li?“, je bilo prvo, što mi je osim jake doze adrenalina prošlo kroz mozak. Već sledećeg momenta sam pred očima video dasku, na koju će ga stručno pričvrstiti Roman (op.urednika poznati preparator iz Slovenije, koji je nažalost poginuo prošle godine); trešnjevu – crvenobraon sa patinom starog zlata, dok će lipljan biti slabo iskrivljen, kao da se izdiže iznad površine po mušicu; pa šta ako je uhvaćen na larvu.

Okačiću ga na zid u kancelariji pored onoga, kojeg sam pre nekoliko godina ulovio u Ljubljanici. Silovito je povukao. “Znači tako izgleda, kada zagrize pravi lipljan!“ Vinuo se naviše uz struju kao munja i ne, ne može biti istina … “NEE! “Pokidao ili otkačio…“, prošlo mi kroz mozak, kao da je to u tom trenutku uopšte bilo važno. Prilika, koju sam potajno priželjkivao godinama, bila je propuštena. Tog momenta sam se setio Edgara, koji je svog lipljana iz snova uhvatio tek u dubokoj starosti, nekoliko godina pre svoje smrti. Usled nesretne okolnosti je ostao i bez uspomene, naime u fotoaparatu nije bilo filma. Verovatno se u momentu, kada je to ustanovio, osećao kao sada ja. Ali on ga je barem ulovio! Izvukao sam se iz vode i otišao na most, posmatrati prazninu ispod njega. Unica je mirno klizila oko stubova kamenog mosta, dok je gusta pletenica podvodnog rastinja, uz koju se do malopre stiskao lipljan, usamljeno vijorila u vodenoj struji. Polako se razočaranje povlačilo ispred trezvenog razmišljanja. “Zar se nisi svih svojih mušičarskih godina zaklinjao na plemenito viteštvo, zar nisi kao cilj u ličnom izmeravanju snage sa ribom postavljao sportske principe, stremio ka ravnopravnosti borbe do te mere, da bi ti pobeda ribe značila pre unutrašnje zadovoljstvo nego osećaj poraza i razočarenja?“, progovorio je unutrašnji glas. Sunce se sakrilo iza malog belog oblaka, a iz prošlog sećanja se na tren kao, udaljena paralela, izdiglo sećanje na Temnikara iz “Balade o trubi i oblaku“, kojeg je truba – glas savesti, u momentu slabosti uporno upozoravala na zakletvu principjelnosti. Delovalo je, barem privremeno sam ozdravio.

Ponedeljak… Spustio sam tešku metalnu žaluzinu, koja je na tanke režnjeve rasekla kvadrat plavog neba… Dan je bio neizdrživo lep, a spuštena žaluzina je solidarno rešavala uporne pokušaje koncentracije. Preko kompjuterskog ekrana je tekla Unica, odnosila je slova sa bele podloge… “Nečovečno je u ovakvom vremenu u kancelariji sanjati o lipljanu svog života“, opravdavao sam se i u istom dahu razmišljao, da li si mogu priuštiti… danas možda još; samo još danas… sutra ću zapeti, da nadomestim propušteni posao; stvarno ću; nikakvo sunce me neće pomeriti.

Lebdio je uz samo dno , tačno ispod kamenog mosta; široko otvorena peraja na leđima se izazivački bezobrazno vijorila… Kao lopov sam se ušunjao u reku i sa jednim okom osmatrao lipljana. “Ne daš se smetati, je li?“, pitah ga u mislima. Umesto odgovora, skliznuo je desno ka stubu i po neto, čega verovatno nema u mojoj kutiji… Struja je polako nanosila moju larvu ka lipljanu, koji je brzo skrenuo u levo za njom. Zategao sam kao iz topa – prerano. Nije primetio prevaru; spustio se niz struju i u elegantnom luku vratio se na svoje mesto. Zastao sam, da bi mi se smirilo divlje lupanje srca, a onda ponovo zabacio prema struji; u telu napregnutom kao opruga, treptala je želja, da se desi… Energično je skliznuo u levo. Odgovorio sam sa povlačenjem. Na štapu sam osetio težinu…

lipljan iz snova igor holyValjda snovi traju veoma kratko vreme, mada bi čovek mogao da se zakune, da sanja   cele noći. Verovatno isto važi i za snove koje sanjamo budni. Teško bi mogao reći, koliko vremena je trajao boj sa lipljanom iz snova, ali nešto u meni je odlučilo da ga okončam, pre nego što velika riba sa druge strane strune bude svesna šta joj se desilo. Nikakve greške neće biti, jer trešnjeva daska sa na gore iskrivljenim lipljanom, još uvek nije izbledela iz mog sećanja. Povukao sam ga sebi, verovatno još uvek nije shvatio situaciju, jer nije pružao nikakav otpor. Neprijatno me proželo, da ide svesno u smrt, da to radi samo da zadovolji mojoj taštini.

“Ne izgleda toliki kao sa mosta“, osetio sam upozorenje duboko u sebi, kako ne bi zatezao prebrzo…“ Nije vreme za to; kasnije kod Bena ću ga tačno izmeriti, izvagati i uz čašicu ‘Vipavca’ nazdraviti Unici, koja je dala još jednog pedesetaka…“, protivio sam unutrašnjem glasu, koji je skoro vikao: “Pogledaj ga bolje, budalo! Imaš li obraza? Ne znaš više proceniti ribe? Lažeš, samom sebi lažeš. I pre si znao da ćeš ga dotući, ako ga uhvatiš!“. “Zato, jer sam mislio… mislio sam… da ima pedeset“, gubio sam bitku i gledao lipljana, kome ni uz najbolju volju nisam mogao dati više od četrdesetpet centimetara… Hladno, klizavo telo je potresao poslednji trzaj.

Seo sam na ogradu kamenog mosta i pored sebe položio mrtvog lipljana. Sivi kamen je još uvek bio topao od dnevne žege. Srce mi je bilo puno nečega, što nije bilo razočarenje niti čista žalost, ali svakako nije bilo ni trunke one radosti, koju bi morao osećati, kad sam konačno ulovio “lipljana svog života“. Tog momenta mi je trebao neko, da me sasluša, kako bi mogao iz sebe da isteram podeljena osećanja, nekog koji bi mi sa ramena skinuo deo tereta potištenosti i staviti ga na svoja pleća razumevanja. Pozvao sam Tomaža; neodlučno, jer ako mu zasmetam u odmoru ili u nekom poslu, biće bezvoljan. Nešto tako, bi bilo stvarno poslednje, što bi u onom momentu mogao podneti. On će me barem razumeti, jer smo jednom zajedno mudrovali, nagnuti preko kamene ograde.

“Dakle, ulovio sam ga!“ bile su prve moje reči posle pozdrava. “Lepo! Svaka čast!“.

“Nije, svaka čast! Ima samo četrdesetpet“. “ Kako? To ti je dobro!“. Glas na drugoj strani nije izražavao očekivano iznenađenje ili mi se samo činilo, jer lipljana nije vezao toliko za srce koliko ja. “Ne mogu ti ispričati , kako glupo se osećam. Uopšte mu se ne veselim!“, uporno sam nastavljao, kao da sam hteo probuditi saosećanja mog sagovornika. “Ne budi pun sebe. Lipljan od četrdesetpet je već lep. Ipak ti čestitam.“

“Naravno da je lep“, u mislima sam odgovarao Tomažu koji me je, kao glas savesti, pre nekoliko dana optužio nadmenosti, i te kako bi ga bio veseo, da sam došao čisto radi ribolova, ulovio nekoliko lipljana oko četrdeset i uveče ulovio lepotana od četrdesetpet centimetara. Ali ja sam lovio svog životnog lipljana i ulovio ga i … ne, nije fer i tome stvarno ne mogu da se radujem. Da li je to toliko čudno?“

Kući sam ga precizno izmerio. Četrdesetdva centimetra. Nije me više pogađalo. Bio je samo plen, koji će sledećeg dana sa sećanjem na događaj i uz čašu hladnog belog vina , biti moj ručak. Sledeće jutro sam pozvao Andreja. “ Dobro jutro, Andrej“. “ O, dobro jutro“, je uzvratio. Njegov glas me je u trenu preselio u Planinu i zamirisalo mi je po doručku, beloj kafi, kao što predpostavljam, da tog momenta miriše u njihovoj kuhinji u kući. Znao sam da je već rano ujutro otišao do reke, izmerio vodostaj, temperaturu i da čeka samo to, da mu kažem koliko – preko pedeset naravno – je imao lipljan. “ Ispod mosta je rupa u vodi“, pokušao sam biti duhovit. “Da! Video sam ujutro, da ga nema više! I, koliko je merio?“. “Četrdesetdva“. “Čitavih? Nemoguće; onda nisi ulovio pravoga“. Ćale, će sada umesto da prizna kako se i on prevario, da me ubeđuje kako je crno, belo.“I gde bi trebao biti onaj ‘pravi’?“, nisam se pustio. “Verovatno se pomerio gore ka viru“, bio je uporan Andrej. “Da svakako! I to baš noćas, je li?“. “Nije moguće da se toliko ljudi prevarilo“, je polako popuštao i dodao: “Od sada ću morati ćutati …“.

Kod Andreja je ponekada teško znati šta misli. Kaže jedno, misli drugo i uvek ostavi otvorenog prostora za časno povlačenje, lisac. Tako i sada nisam znao, da li je time hteo prećutati istinu, da trofejnog lipljana više neće biti ispod mosta, što bi značilo kraj traumi mušičara, koji su kao zastave visili preko ograde mosta i toliko buljili u njega, da su im od naprezanja suzile oči, ili pak to, da je i on jedan od onih, koji su pri proceni omanuli za čitavih deset centimetara.

Ipak, saznalo se i primio sam nekoliko “čestitki“. Jednu mi je elektronskom poštom poslao Jože: “Čestitam! Lipljan od 42cm je, uz pomoć ‘Sauvignona’, taman za preparaciju u Beninoj kafani…“ (Što u potpunosti ne odgovara istini; Beno uvek prigovara kada mu  donesu prevelike lipljane na “preparaciju“, jer navodno ima premalu tepsiju…).

“U neku ruku je sasvim u redu, da si ga ulovio baš ti,“ je rekao Tomaž,“ i mada nije bio toliki, kao što si mislio, zaslužio si da o njemu napišeš priču“. Ako mi nešto znači, nečije mišljenje, to je Tomaževo. On to zna i o tome svedoči i ova pripovetka.

 Napisao priču: Igor Holy

Prevod: Rajko Božič

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*