Papirne ili plastične kese?

Papirne ili plastične kese – dilema prilikom svake kupovine

Prilazite kasi, kasirka vas pita da li bi to bilo sve i onda sledi neizbežno pitanje „Želite li papirnu ili plastičnu kesu?“ Za šta ste se odlučili? Da li je to razumna odluka? Da li je to ekološki najbolja odluka?

Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo da počnemo od početka i razmotrimo svaku mogućnost i njene posledice na okolinu.

Poreklo papirnih kesa
Papir se pravi od drveta – i to od velike količine drveta. Drvna industrija je ogromna i proces nabavljanja papirnih kesa za trgovine je dug i štetan po okolinu. Kao prvo, drveće se za tu svrhu obeležava i seče. Onda se koristi mašinerija za uklanjanje stabala iz šume, bilo kamionima ili helikopterima.
Mašine zahtevaju korišćenje fosilnih goriva i puteva (što uništava prirodnu okolinu) čime se uznemirava šumska populacija. Seča drveća, čak i na malom području, ima velike posledice na čitav ekološki lanac u okolnim područjima.

Debla se moraju sušiti barem tri godine pre nego što se mogu koristiti. Mašinama se oguli kora, koja se onda seče u male kocke i kuva na velikoj temperaturi i pod velikim pritiskom. Ovaj drveni paprikaš se „vari“ u krečnjaku i sumpornoj kiselini osam sati. Para i vlaga odlazi u atmosferu, a drvo prelazi u stanje kaše. Potrebno je oko tri tone kore da se napravi jedna tona drvne kaše.

Ta kaša se onda pere i izbeljuje, za šta se potroši nekoliko hiljada litara vode. Boja se dodaje uz još vode, i papir se dobija kombinacijom drvene kaše i vode u odnosu 1:400. Ova mešavina se propušta kroz mrežu bronzanih žica, kroz koju prolazi voda, ostavljajući kašu, koja se suši i onda namotava u papir.

Uh. A to je samo za pravljenje papira. Moramo uzeti u obzir i sve hemikalije, struju i fosilna goriva koja se koriste u dopremanju ove sirovine i proizvodnju i dopremanje gotove papirne kese.

Gde na kraju završi papirna kesa?
Papir, kada se baci, može ili da bude recikliran, ili završi na deponiji. Ako završi na deponiji, vremenom se (uglavnom posle mnogo mnogo godina) raspadne. Ako završi u centru za recikliranje, dogodi se sledeće:

Prvo se papir vraća u stanje kaše. Ovo se radi korišćenjem nekoliko različitih hemikalija uključujući natrijum hidroksid, hidrogen peroksid i natrijum silikat. Ove hemikalije izbele i rastave vlakna kaše. Ova vlakna onda prođu procese čišćenja i filtriranja koji uklanjaju moguće kontaminirajuće supstance. Kaša mora biti oprana čistom vodom da bi se skinuli ostaci mastila koje je uklonjeno sa papira hemijskim procesom.

Potapanje u vodu (flotacija) je uobičajen metod uklanjanja mastila. Kaša se potapa u čistu vodu i greje. Mastilo se vezuje za mehuriće koji onda moraju biti uklonjeni pre nego što puknu i prospu mastilo nazad u kašu. Većina centara za reciklažu obrađuje vodu koju koriste za uklanjanje kontaminirajućih supstanci. Korišćenje filtera i mehaničkih čistača su tipične metode. Druga metoda, manje opasna po okolinu, jeste obrada mulja. Mulj se sastoji od vode, mastila, pigmenata i malih čestica otpada. Te materije se odvajaju i čiste. Ovo smanjuje otpad koji bi bio odnesen na deponiju i ovakve materije se mogu koristiti u pravljenju cigala, đubriva i ostalih korisnih proizvoda.

Druge upotrebe papirnih kesa: Ako je dobro upakovana, jedna jedina papirna kesa može da izdrži težinu koliko i četiri plastične kese. Koristite ih kao uloške za kante za đubre i za kućne majstorije. Takođe dobro dođu kao graničnici za trave i na kraju se raspadnu i prirodno kompostiraju (služe kao đubrivo).

Važno je uzeti u obzir činjenicu da papirne kese mogu da kompostiraju (pod uslovom da nema mnogo štampe na njima). Možete ih same baciti direktno u kompostni silos, ili prethodno ih napuniti baštenskim otpacima.

Kako nastaje plastična kesa?
Plastika je petrolejski proizvod – pravi se od nafte. Kao što znamo, naftna industrija nije zanemarljiv problem i uzrok je svetskih finansijskih i političkih nemira.

Naftnih platformi ima širom sveta. Kad se platforma jednom postavi, buši se rupa kroz koju se probije cev do ležišta nafte. Nafta pod pritiskom unutar komore i težine zemlje izbije na površinu. Kada se postavi pumpa, čitava procedura je relativno jednostavna i jedva da se neka količina nafte izgubi. Ispumpana nafta se cevima ili kamionima prenese do rafinerije gde se pravi plastika.

Plastika je nus-proizvod rafiniranja nafte i na njenu proizvodnju se potroši 4% svetske proizvodnje nafte. Ona je „biogeohemijska“ manipulacija određenih svojstava nafte u polimere. Postoji pet glavnih tipova plastičnih polimera; plastične kese se prave od polietilena. Polietilen, kao sirovina, može biti formiran u bilo koji oblik, veličinu, formu i boju. Ne propušta vodu i može biti otporan na UV zrake. Bilo šta se može odštampati na njemu i može biti recikliran.

Velikim delom, čitav proces pravljenja plastičnih kesa zahteva samo struju (ne računajući veliku mašineriju koja troši gorivo za vađenje nafte). Struja koja se koristi za samu proizvodnju plastičnih kesa potiče od elektrana, koje 50% od struje koje stvaraju, dobijaju od sagorevanja starih guma. (Guma je u suštini plastika.)

Gde plastika završi kada se baci?
Kao papir, plastične kese mogu završiti na dva mesta: deponiji ili centru za reciklažu. Ako završi na deponiji, ostaće nepromenjena hiljadama godina. Plastika se ne raspada. Pomešano sa plastičnim proizvodima, đubre ne može da se raspadne tokom vremena. Deponije su hermetične, što objašnjava fenomen da posle 20 godina možete naći ceo hot dog ili novine sa savršeno čitljivim člancima.

Odlična strana plastike je to što se može reciklirati. Sve što treba da se uradi je da se istopi i ponovo oformi. Proces topljenja takođe steriliše plastiku, što dozvoljava da se od reciklirane plastike može napraviti proizvod podoban i za bolnicu. Plastika se može reciklirati mnogo puta pre nego što postane krta – onda od nje može da se napravi nešto korisno kao što je podloga za kompjuterski miš ili otirač. Međutim, ne mogu sve plastične kese da se recikliraju i mnoge radnje ih odnose na deponiju u odsustvu drugog rešenja.

Posledice korišćenja plastike:
Plastika utiče na okolinu na dva načina. Prvo preko korišćenja struje tokom njene proizvodnje. Više od polovine struje koja je potrebna za pravljenje plastičnih kesa se proizvodi nuklearnom fisijom. Nuklearna energija ima svoje prednosti (to je tema za neku drugu diskusiju), a to je da ne šteti okolini direktno. Glavna mana je odlaganje radioaktivnog otpada. Do sada je ovo rađeno u dubokim podzemnim pećinama ili podvodnim rovovima gde se otpad odvodi u zemljinu koru i sagori.

Plastika koja se ne reciklira može biti spaljena čime bi se dobilo od 10.000 do 20.000 Btu po funti (60% od te količine se može povratiti) i stvoriti struja. Ovo bi moglo smanjiti ukupnu emisiju sumpora iz uglja. Spaljivanje plastike ima svojih mana. Mastilo i aditivi u plastici mogu stvoriti dioksine kada se spaljuju kao i emisiju teških metala. I sam pepeo je otrovan i treba ga odložiti u deponije za toksične materije. Postavlja se pitanje, da li to opravdava dalje korišćenje ograničenih prirodnih resursa?

Takođe, plastika utiče na okolinu preko deponija. Plastika se ne raspada – ambalaža vašeg jogurta će zauvek biti tamo. A istina je da biorazgradiva plastika ne postoji, već se drvena vlakna mešaju sa plastičnim vlaknima. Kada se kesa baci, drvena vlakna se raspadnu ostavljajući milione delića sitnih plastičnih delova u zemlji.

Može se tvrditi da plastika smanjuje masu deponije. Ukupna plastika čini 18% količine otpada i 7% težine (same plastične kese su lagane i zauzimaju veoma malo prostora). Kad bi se plastika zamenila bilo kojim drugim materijalom, težina đubreta bi se povećala za 150%, ambalaža bi bila 300% teža i industrijska potrošnja energije bi se povećala za 100%.

Plastika ima i drugih prednosti. Smanjena težina aviona štedi u proseku 2.000 litara goriva po avionu, godišnje, na svetskom nivou. Od 1970. godine, plastika je zaslužna za duplo veću ekonomizaciju potrošnje automobilskog goriva.

Zaključak
I papirne i plastične kese troše velike količine prirodnih resursa i većina će na kraju završiti na deponiji. I jedna i druga mogu biti reciklirane do neke mere i korišćene u domaćinstvu. Pročitali smo nekoliko studija koje upoređuju ove dve opcije i nijedna se ne podudara. Teško je reći. Papir možda utroši više resursa za proizvodnju, ali se bolje reciklira od plastike, ako uzmete u obzir činjenicu da papir može da se raspadne, a plastične kese ne mogu.

Po našem mišljenju, nijedna opcija nije bolja od druge. U suštini, najbolji izbor je platnena torba ili ona od plastične mreže ili kanapa. Napravljenje su od obnovljivih resursa, njihovo pravljenje zahteva veoma malo energije, lagane su, izdržljive (nosivost im je i do 15kg ) i traju godinama. Mogu biti prane u mašini i zgodno ih je držati u gepeku. Možete ih koristiti na plaži, pijaci i naravno supermarketu.

Uzevši sve ove informacije u obzir, budite uvereni da dobro razmislite sledeći put kad se nađete u supermarketu. Najvažnija stvar da se zapamti jeste da se iskoristi svaki mogući način da se plastičnoj i papirnoj kesi produži upotreba i smanji njihov uticaj na okolinu i prirodne resurse.

Copyright: Greenfeet.net
Prevod: Olivera Ćatić. Fotografije: zivotinjsko carstvo i internet
Sa: http://www.zivotinjsko-carstvo.com/ekologija/papirne%20ili%20plasticne%20kese.php

144 total views, 1 views today

Objavljeno u Ekologija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*