Moj Čopor

Moj Čopor je kratak tekst – priča o mom Toru iz njegove perspektive

“Viba iz ovog teksta je dobio nadimak dok je bio još sasvim mali, kad još nije znao dobro izgovoriti riječ „riba“, pa ispade viba. Taj njegov nadimak je bio tajna sve do sada. Za njega su znali samo pojedini. Nadimak mu je dao Miro Tadić, sin pokojnog JefteTadića kojeg je moj Muta izuzetno cjenio i volio …”

Moj Čopor
Ja sam jedan običan pas. Ma nisam bas običan jer potičem iz prastare porodice Tornjaka iz tamo neke daleke Bosne. Ja pojma nemam šta je to, ali je vjerovatno nešto fino, jer kad Viba i Meri pričaju o toj Bosni čujem da im srca kucaju brže. Pored Meri i Vibe u mom čoporu žive još dvojica skoro odraslih, ali neozbiljnih članova čopora. Onaj stariji u zadnje vrijeme i nije nešto kod kuće, jer ga je odvukla neka crvenokosa tornjakuša koja dobro zavija kad uzme neku kutiju i udara po njoj. Kažu da je to gitara. I ja sam pokušao da zavijam, ali su me brzo ućutkali. Kažu, nemam talenta. Koji glupani. Oni ne znaju da je to moja ljubavna pjesma.
Onaj mlađi je opasan. Posebno kad kući dovede svoj čopor. Tad je meni milina. Oni vrište, zavijaju, drmaju se, a ja naviše volim s njima igrati ringišpila. Uhvatim nekog za nogavicu i vrtim ga dok mu se ne zamuti u glavi. A zavrti se i meni. Kod njih sam probao nekakav Tuborg. Nije loš kad je rashlađen. Više puta sam im izgrickao cipele da iziđe onaj smard koji oni ne osjete, a njima nešto nije drago. Koji glupani, smrde im cipele, a ne znaju ih izluftati. Pih!

Onaj Viba je moj Alfa, glava čopora, ali ja nešto sumnjam u to. Glavna je čini mi se ona tornjakuša Meri. Ona njega nekad zovne tiho, Viba …, a nekad glasno, VIBA!…A tad joj letaju mušice oko glave. Ja nju baš i ne bendam puno, ali je volim jer mi pravi palačinke i daje mi kornflex s jogurtom ujutro.

Sa Vibom idem svaki dan u šetnju. Najčešće bicikliramo, jer ja volim trčati uz njega. Izaberemo stazu i vozimo i trčimo tako više kilometara. Tad sretnem druge pse. Nekad mi dozvole da popričam s njima, a nekad ne. Ima njih nekoliko koji se prave važni i da mi ih se samo dočepati da im pokažem ko je gazda na ovom okrugu. Jednom sam se uspio otrgnuti od Vibe i kad sam zaždio za jednim Jesperom, nije se zaustavio dok nije uletio u neku baru punu žaba i punoglavaca. Pošto sam ja gospodin, nisam htio kvasiti šape. Nek se kiseli tamo sa žabama, ali neka zna da sljedeći put predamnom ne smije dizati nogu pored one bandere.

Najviše volim sa Vibom ići u ribe. Ljeti, kad se smrači on se nakiti kao jelka za Novu Godinu, uzme nekakvu dugačku motku i u onom mraku mlatara ljevo-desno. Dok on mlatara, ja ga polako pratim i uživam u noći. On jadan ne vidi ništa dalje od svog nosa, jer je mrkli mrak, a ja vidim sve, doduše u crno-bjeloj tehnici. Nekad se desi da zakači kakvu ribu, rijetko veću, koju onda nosimo kući, pa se on slika, pravi se važan. Meni to i nije neka zabava, ali eto, on uživa u tome i ja ga pratim. Kod kuće on ima nekakv radni stol, koji ja zovem Burgin Kutak. Tu nema čega nema. Tu on satima sjedi i od perja, konaca, dlake i još štošta pravi nekakve ”mušice” s kojima lovi. Stotine ih visi na zidu i na njegovom prsluku. Neke su čak i dobro napravljene, kao da su žive. Liče na prave, žive mušice, ali nikako da polete. Valjda im teška ona žica zabodena u guzicu.

Moj najveći neprijatelj je ona tanka žica sakrivena u visokoj travi kojoj ni jedna krava ni ovca ne prilazi. Ja sam jednom pokušao da je liznem. Mislio sam da će mi oči iskočiti. Viba se smijao kao lud kad me je vidio, ali sam se zato i ja kreveljio kad je on prekoračivao tu žicu, a ona se odapela i zaustavila mu se između nogu. Tad je on krečo i govorio nekim nerazumljivim jezikom i gled’o u nebo. Kasnije sam saznao da se to zove Nikola Tesla, mislim, to što se nalazi u žicama i što prži po jeziku i među nogama. Od tad joj ne prilazim ni na kilometar.

U komsiliku, treća kuća od naše ima jedna dama. Zove se Aja. Taman moj broj. Ponekad mi dođe u posjetu, ali nas nikad ne ostavljaju same. Uveo sam je jednom u kuću da joj pokažem gdje živim i kako mi je. Ustupio sam joj moj dvosjed. Imam osjećaj da me simpatiše … A i ona je meni draga.

Eto, to je moj mali čopor kojeg volim i koji voli mene. Čim nađem kakvu zgodnu tornjakušu dižem sidro, ali kažu da sam još mlad.

Sastavio Osman Bejatović Viba

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*