Lov u mutnom

JrRevir

JrRevir: Moravica u srcu mušičarskog revira…

Lov u mutnom

Jedna od široko raširenih zabluda je da je mušičarenje po zamućenoj vodi jalov posao. Srećom, ja ovo nisam znao, pa sam se sit napecao pastrmki po vodi koja je više ličila na blato, nego na salmonidni potok. Beše to 8. juna ove sezone, svega 2 meseca nakon što sam se posle pauze od deset godina vratio mušičarenju.

Moj drug Đorđe Anđelković i ja smo tog dana imali svega par sati slobodnog vremena za ribolov, i to u najgorem delu dana za jun, u podne. Na Moravicu, desnu pritoku Južne Morave (u koju se uliva kod Aleksinca), smo došli oko 11 h. Dočekala nas je mala i kristalno bistra voda.

Iako se nismo dogovarali, ribolov smo započeli identičnom mušicom – imitacijom majske muve izrađene od belog policelona. Ja sam oprezno prišao reci, i sa razdaljine od par metara, čučeći među poljskim cvećem, plasirao muvu.

majska

Majska: Ribolov smo započeli majskim muvama od belog policelona

Sekund kasnije usledio je napad i nakon kontre sam imao potočaricu od oko 25 cm. Jedna fotka i pegavuša je ponovo zaplivala rekom. Nastavio sam sa zabacivanjem i odmah imao još jedan, ali nerealizovan napad. Sve je ukazivalo da će to biti još jedan od onih dana kada nam sve polazi za rukom.

Drvlje i kamenje

Ipak, slučaj je hteo drugačije. Obilne kiše u predhodnom periodu su podigle nivo Bovanskog jezera, pa su nadležni rešili da povećaju odliv vode i naglo „pustili“ branu. To je prvi primetio Đole, koji je bio oko kilometar uzvodnije. Uskoro me je pozvao telefonom, rekavši da dolazi do kola jer je pecanje postalo nemoguće.

Kada je pristigao, pohvalio se fotografijom lepe potočarice od oko 30 cm, koju je, kao i ja, uhvatio na jedan od prvih zabačaja. Rekao je da voda nosi „drvlje i kamenje“ i da samo što nije stigla nas. Ograničeni vremenom, odlučili smo da nema boljeg rešenja nego da odemo par km nizvodnije i otpecamo sat vremena, dok mutna voda ne dođe do nas.

To je bio totalni promašaj. Iako smo na tim terenima, tokom proleća, lepo lovili pastrmke, sada ih nije bilo ni za lek. Za sat vremena Đole je uhvatio 3 ispod svake mere, a ja nisam imao ni napad. Spakovali smo pribor i spremili se da pođemo za Niš, ali smo iz čiste znatiželje rešili da se vratimo uzvodno, tek da vidimo dokle je mutna voda stigla. Na naše veliko iznenađenje, ona je prešla manje od pola kilometra, verovatno se zadržavajući po dubljim virovima, a mulj se delom taložio i na jednom potesu gde je reka razlivena. Videvši to, ipak smo rešili da otpecamo još malo i otišli par stotina metara nizvodnije.

djole

Par kilometara nizvodnije pastrmka je bila potpuno neaktivna, pa smo više odmarali nego ozbiljno pecali

Ja sam ponovo započeo suvim muvama, ali sam ubrzo primetio da se voda polako muti pa sam prešao na nimfe sa mesinganim glavama, čije svetlucanje u ovakvim situacijama dobro dođe. Počeo sam da češljam brzake i virove, ali udaraca nije bilo, a voda je svake sekunde bivala sve zamućenija.

U takvim uslovima mi se prepuštanje nimfe vodenoj struju učinilo kao pogrešan način vođenja, te sam vrhom štapa nimfi počeo da dajem živost, ne bi li je pastrmka lakše uočila, što očima, što bočnom linijom. To je odmah dalo rezultat i još jedna pastrmka je uskoro bila na štapu. Držeći je svo vreme ispod vode, olako sam je otkačio sa udice bez kontra kuke i pustio da šmugne nazad u sada već solidno mutnu vodu.

Poslednja šansa – strimer

Nije mi dugo trebalo da ukapiram da je ulov donelo povlačenje nimfe, te da bi lov strimerima mogao da bude još efikasniji. Bez mnogo dvoumljenja odlučio sam se za Woolly Bugger-a, čupavi strimer veoma osetljivog repa, koji se pri povlačenju vidno skuplja i širi, privlačeći ribu ovim zavodljivim pulsiranjem. Jedino mi se nije svidela njegova crna boja, što je dobitna varijanta u uslovima mnogo bolje vidjivosti, ali šta je tu je – drugog nisam imao.

prva

prva: Moja prva pastrmka na strimera u karijeri

Strimerčić je bio lagan, pa sam ispred njega stavio jednu olovnu sačmicu od oko pola grama. Zabacio sam ga poprečno i pustio da ga voda malo zanese, ali i da ujedno potone do samog dna. Zatim sam započeo lagano povlačenje, dajući mu živost cimkanjem vrha štapa, ali i puštanjem da potone u dubinu i ponovnim podizanjem u srednji sloj vode.

Bingo!

Zavodljivi način vođenja je odmah dao rezultate – imao sam jedan promašaj, a već na sledeći zabačaj i svoju prvu pastrmku na strimera u karijeri. Bio sam jako srećan, ali nisam ni slutio šta će se dogoditi u narednih desetak minuta. Na skoro svaki zabačaj sam imao udarac! Ili bih zakačio pastrmku ili bi u slučaju promašaja druga napala u nastavku povlačenja. Bio je to pravi rodeo! Voda se u međuvremenu toliko zamutila da joj je providnost pala na ispod 10 cm. Osim mulja, lišća i grančica, verovatno je nosila i larve insekata koje je podigla sa dna, pa su ovi naočigled nenormalni uslovi predstavljali pravu gozbu sa pastrmke, što je najverovatniji razlog njihove hiperaktivnosti (uz dodatak osećaja sigurnosti koji mutna voda donosi).

Najlepše za kraj

Ne trošeči ni časa, nastavio sam za zabacivanjem i na jednom od narednih mesta imao jak udarac. Nakon kontre moj novi Vision GT4 klase 5, se fino savio i uvideo sam da imam prvu nešto veću pastrmku na strimera u karijeri. Riba je silovito vukla niz struju, zatim tražila spas u granju, ali se na kraju ipak predala, dozvolivši mi da je lagano prihvatim rukom iza glave. Bila je to lepa potočarica od oko 35 cm (bez repnog peraja) teška oko 600 g. Nevadeći je iz vode, načinio sam par fotografija, a onda je brže-bolje pustio kako joj ne bih previše oštećivao sluzokožu tela.

najveca

najveća: Lepa pastrmka od oko 600 g došla je po potpuno zamućenoj vodi

Uskoro je pristigao i Đole, koji je već spakovao pribor, verovatno odbijajući da poveruje da se po ovakvom „oranju“ može mušičariti. Iako se voda sada već totalno zamutila, rešio sam da probam da ulovim bar još jednu, tek da pokažem drugu kako lepo grize. Nažalost, uslovi su sada već postali nemogući, pa u narednih 5 minuta nije bilo ni udarca. Napokon, još jedna pastrmka je nekako uočila crni strimerčić u potpuno neprozirnoj vodi i energično ga zgrabila. Posle kontre je iskočila pola metra iznad vode, besno tresući glavom, kao da kaže: „Ribolovci? Nemoguće! Pa ko još mušičari po ovakvoj vodi!?“

Ja izgleda, a nadam se i još poneko nakon ovog priloga. Predrasude ostavite kući. Pecajte i kad riba radi, i kad neće, i kad sve izgleda idealno, ali i kad mislite da su vam šanse minimalne. Kada gubite? Jedino kada prekinete ribolov.

Boje

Tog dana crni Woolly Bugger je imao svojih 5 minuta slave po veoma mutnoj vodi.

klen_strimer

Po zamućenoj vodi treba probati uočljive boje strimera – ovaj klen nije odoleo plavom Woolly Bugger-u

Ipak, uveren sam da bi u sličnim uslovima druge boje bile još efikasnije. Zato sam pri povratku sa pecanja zamolio Đoleta da mi napravi desetak ovih strimerčića u nešto uočljivijim bojama – beloj, žutoj, crvenoj i, u mušičarenju neopravdano zapostavljenoj, plavoj. Moja iskustava sa varaličarenja pastrmke govore da pegave ribe (a i mnoge druge) prosto obožavaju plavu boju i siguran sam da će plavi Woolly Bugger loviti.

Najava toga je i nišavski klen koga vidite na slici, i koji nije odoleo upravo zavodljivom plavom strimeru.

 

 Goran Tokić Goci