Loše navike ruže Srbiju

Loše navike ruže Srbiju
Ruzne obaleEkologija: Loše navike ruže Srbiju

Da je Srbija vrlo zapuštena i prljava, jedna je od retkih procena oko koje danas gotovo da nema suprostavljenih stavova. Zabrinjava činjenica da se, i pored takvog saglasja, već duži period čini vrlo malo ili se ne čini ništa, da se stanje poboljša.

Možda je to i zbog toga što su neke loše navike naših sunarodnika, sticane u dugom periodu, već toliko postale jake, da se retko ko usuđuje da pokuša da ih promeni.

U naseljenim mestima lošem utisku i lošem osećaju najviše doprinose neuredni prostori oko kontejnera. I pored toga što u poslednje vreme gradske komunalne službe mnogo bolje obavaljaju svoj posao, u najvećem broju slučajeva, posebno u perifernim delovima naseljenih mesta, đubreta oko kontejnera gotovo da uvek ima. Više je razloga za to. Prvo, većina građana se ne trudi da otpad ubaci baš u kontejner. Dalje, oni koji sakupljaju različite otpatke iz njih „oslobađaju“ najlon – kese koje onda vetar lakše raznosi po okolini. Vrlo često građani jedan deo otpada svesno ostavljaju pored kontejnera, jer „zatrebaće nekome“. U toku noći psi lutalice takvo đubre raznose, i na taj način povećavaju neurednu površinu.

Otpatke po javnim površinama bacaju mnogi. Nažalost, prednjače deca sa praznim plastičnim kesama od slatkiša, praznim bocama od sokova, plastičnim čašama od različitih napitaka, najčešće jogurta. „Žvake“, koje na skupim pločnicima stvaraju vrlo ružnu sliku, bacaju i odrasli. Sve su to materijali koji su vrlo teško razgradljivi. Za njihovu potpunu razgradnju do najprostijih molekula u prirodnim uslovima potrebno je i nekoliko stotina godina. Na drugom mestu su pušači. Retki su oni koji posle pušenja odlože bacanje prazne paklice do neke kante za đubre. Najčešće je ispuste na tlo. Što se tiče opušaka, vrlo često se mogu naći poveće gomile na parking-prostoru, izbačene iz pepeljara automobila. Moraju se pomenuti i kućni ljubimci, najčešće psi. Zapravo njihovi vlasnici. Retki su oni koji će sa pločnika počistiti izmet i ubaciti ga u kantu za đubre.

Najugroženiji delovi naseljenih mesta su „zelene površine“. Nažalost, već duže vreme pri njihovog pominjanju moraju se upotrebiti navodnici. Najveći deo ovih površina služi za odlaganje otpada različitih vrsta. Od kućnog (najbrži način je direktno kroz prozor stana) do onog koji ostaje nakon gradnje nekog objekta. Prilikom rekonstrukcije stanova ili kuća najlakše je „šut“ izbaciti tu negde, ali da ne bude daleko od kuće. Dakle, taj neko je potrošio novac koji nije mali, ali ne želi na kraju da plati i nekoliko hiljada dinara da se otpaci prenesu do legalne gradske deponije. To je već bezobrazluk.

Drastičniji primer su investitori koji u gradnju svojih objekata ulože i milionske sume, prodaju stanove po vrlo visokim cenama, a gomile „šuta“ oko zgrade zadrže i više meseci posle useljenja stanara. Još veći problem oni prave time što u toku gradnje svojih objekata, u najvećem broju slučajeva, sa građevinskim materijalom zauzimaju mnogo veći prostor od dozvoljenog, vrlo često ne samo po trotoarima, već i po kolovozu. Objekat će biti završen i građevinski materijal sklonjen, ali počeće gradnja novog i isti problem će ostati.

Zastrašujuće je u kolikoj meri političke stranke u toku izbornih kampanja, ili u nekim sličnim prilikama, svojim plakatima ruže srpske gradove. Plakati se lepe na brzinu, najčešće nakrivo, i ostaju zalepljeni do onog trenutka kada ih neko iz „protivničke“ stranke ne pocepa. Čistač će eventualno naići tek posle nekoliko sati. Dani i meseci posle izbora treba da prođu dok se „preživeli“ plakati ne uklone. Kada izborna euforija splasne, na njih svi zaborave i neki ostanu na zidu zgrade dok se prirodno ne razgrade.

Reke kroz naseljena mesta trebalo bi da budu ukras. Međutim, priobalja su najčešće i najružniji delovi gradova, jer je postalo potpuno prirodno da se kamion šuta izruči u samu reku ili uz njenu obalu, da se dotrajala mašina za veš, šporet ili frižider nekako transportuju baš do reke i tu ostave. „Savesniji“ će eventualno nogom malo da ih gurnu ne bi li ih voda prekrila. Ako ne uspeju, neće se previše sekirati. S mosta u reku isprazniti džepove i kesu za mnoge je prava poslastica.

Od svih javnih površina u Srbiji najugroženiji su prostori pored saobraćajnica. Gotovo da ne postoje proširenja pored puta koja već odavno nisu pretvorena u smletišta. Jer, to su odlična mesta na kojima će se sav otpad iz automobila ili autobusa izbaciti. Količina đubreta između stajališta prirodno je nešto manja, ali to ne znači da ga nema. Jer, ima li šta „slađe“ nego kutiju od keksa, plastičnu kesu od bombona, čipsa, ili praznu kutiju od cigareta izbaciti kroz prozor u toku vožnje. To može da uradi sam vozač ili njegovi saputnici. Svejedno.

Srbija ima puno jezera. Kako bi bila lepa da im obale nisu prepune đubreta! Đubre ostavljaju „vikendaši“ posle roštiljanja ili oni koji su rešili da svoju nelegalnu vikendicu naprave na samoj obali.

Šta ostaje čisto u Srbiji? Zaključak je više nego porazan. To su samo oni predeli u koje ljudi uopšte ne zalaze. Nisam siguran za one u koje je neko „zašao“ bar jednom.

Zbog svega iznetog moramo da se upitamo: ko nam je uopšte dao pravo da tako lep deo naše planete koji koristimo i za koji su se izborili naši preci, upropašćavamo u tolikoj meri?

Branimir Jovančićević
profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Preuzeto: Topvita

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

*