Izvor Kupe

Izvor Kupe

Četvrtak. Poziv od kuće;  „Aj dovedi familiju, pa idemo na more“. Moje cure jedva čekaju. A ja…Mislim, volim ja more, pogotovo plodove mora… Al’ Panonskog, šunka, sir kobasica… Takav sam vam ja mornar, znate, onaj panonski. Ništa! Popuštam i palimo.

Ali ne prepuštam ništa slučaju. Zovem Marka da provjerim kakva je situacija s pastrmkom. Mrka kapa. Sve zatvoreno. Kaže mi Marko da se zatvara lipljenska sezona i da bi mogli na Kupicu u Brod na Kupi. Aj, može i lipljen.
Pakujem Orvisa i Loopa, nove igračke, torbu sa svim potrebnim, od čega sam pola zaboravio, kasnije se ispostavilo na vodi, i ubacujem krišom u auto. Još samo ljepšu polovinu da ubijedim da me pusti. Znam, moram na sve ostalo da pristanem.

Petak, poslije ćerkine škole, via magistrala. Uveče sam u Zagrebu.

Subota, teglim se i razvlačim, ne bi li me zaboravili u Zagrebu, ali moram da ih vozim u Crikvenicu. Užasi promiskuiteta. Mislim na nedelju, sjedam u auto i krećem, a osjećam nestrpljenje porodice da stignu na mora. Dan ko naslikan na slikama koje dobijete uz bombonjere. Idealan. Mislim se, kad je danas ovako, sutra ima da rokne neko nevrijeme, neće mi biti dobro. Uz svu muku prolazim pored odvajanja za Delnice i Brod na Kupi. Jedva su me savladale da odmah ne savijem. Šta hoće, manje platim putarinu. Nikad neću razumijeti te žene…

Crikvenica, more, ima i turista. Ajmo na brod!!! QUQUUUU! Mislim na sutra i popuštam. Brodić usidren, mirna luka, mirno more. Ispod plivaju zavidni brancini. Pa kako ne ponesoh motku … Odoh da spavam, probudite me kad krenemo. Moram da se čuvam za sutra. Marko radi noć, kad me pokupi, ako ubode put, sjecite me gdje sam najtanji…. Noć, kući…. Opet odvajanje….

Nisam oka sklopio. Pa ko radi noćnu, sunce ti poljubim. Kad će pola sedam. Kad god, ja zaspao.

Pecanje, konačno!

Nedelja, Marko me budi; „Oš ići?“  „Jok, ti ćeš! Ček samo da dođem malo do sebe, dok još imam kod koga.“ Krećem i bez kafe. Nemam pojma gdje sestra drži džezvu, a ako je probudim, bit će žrtava. A to je već prevelika žrtva… Izlazim, pakujem se u “Pola”. Jutro ne obećava. Magla… Mrzim maglu. Marko vozi, al’ jedva. Raspredamo i u jednom momentu kaže da mijenjamo rutu. „Što????? Ma bit će gužva u Brodu. Idemo na izvor Kupe.

„Malo je dalje, ali ajmo.“ Autoputem do odvajanja za Delnice, al’ sad na kontra stranu od Broda. Koja šumetina… Marko priča kako je sretao medvede koji se igraju pored puta. Pravim se hrabar, ali mislim dal’ da se okrenemo ili da ipak idemo u susret tim medama. Nacionalni park Risnjak. Šta očekivati? Prolazimo kroz neka sela, jedno se zove Crni lug, bar mislim. ‘Oćemo li više, Papa Štrumfe? Kad smo se odvojili sa glavnog puta i krenule serpentine prema izvoru, na momente sam se osjetio kao Elena. Neki duži auto bi tamo morao da manevriše, ali ne i mi. Tvrd Polo, ubi mi leđa. Stigosmo nekako. A kad smo stigli…

Nemam dux, smrznut ću se ko p…. Sreća, kolega ribolovac ima viška jaknu. Pijemo kavu koju kuva gazda Joža. Prijatan čovjek. Dozvola 120 kuna (20€). Podnošljivo, samo da ima ribe. Ajmo! U svom maniru elegantnog slona u staklari, ulazim u Kupu. A ona…. preljepa! Kako nisam znao prije za ovo?

Lov. Počinjem sa suvim muvama. Naravno, tako ću ga i završiti. Preliv, mali brzak, pa mirna voda. Vadim emergera.

Prvi zabačaj, odmah kupljenje i mališa. Pa dis’ ti krenuo. A ja sujevjeran. Pa što baš na prvi zabačaj, ovo ne obećava. Ima da ispušim, samo da se puši. Marko nimfari na brzaku iznad mene. Dobijam još jednog malog. Marko zove da krenemo prema izvoru. Sam izvor je inače, zabran, prirodno mrestilište. Idemo do mosta. Prohodna obala. Pozicije zauzeli drugi ribari. Oni su tu od juče. Ma nema veze, niko moju ribu neće uhvatiti. Marko ostaje da malo ore nimfama, ja se vraćam na pola puta odakle smo krenuli. Zastajem na jednom dijelu gdje je Kupa smirila malo tok. Ima dubine. Zapravo kanal koji prema drugoj obali prelazi u plato. Vidim ribu, ali je na dnu. Po pomicanju, znam da se hrani, ali nimfama. A ja nimfarenje ne praktikujem. Znam da je efikasno, ali, pošto se ne takmičim nego uživam, suva muva. Opet krećem emergerima. Neće one redovne, žute i zelene. U kutiji nalazim neka dva tamna. Aj i to da probam.

Prvi već daje rezultate. Sitniš, ali radi. Vidi, rekoh sam sebi, napustio me onaj jutarnji baksuzluk. Stanem, ne mrdam, isprobavam novi outfit. Orvis superfine #3, mota se ko dedin. Loop midge. Lak u ruci, k’o pero. Ove male vadi ko od šale. Hoće li mi naići neki da ga osjetim. U tom mom razmišljanju kreće i aktivnost, malo pojačana, na površini. Moje vrijeme!

Hatching, rekli bi Ameri. Da, ali šta? Nemam pojma, ništa ne vidim. Ma daj emergera. Uzima ga. U jednom momentu, čudni balončići na vodi ispred nekog kamena. Ja imam neku ideju da mali lipljen pršće kad se hrani na površini, dok veliki to radi diskretno, ostavljajući baš takve balone. Jel? Ajd’ da ga probam. Sat vremena sam ja njemu bacao. Možda i više. Stvarno ne znam. Sve tehnike zabacivanja koje poznajem, sve muhe koje sam imao u kutijama, ali ne… Ništa! Pa j…m ti kamen, kako da mu serviram? I šta? Već u očaju vraćam žutog emergera na #20. Prvo prolazi …, balončić… Kontra… Bio je na štapu možda desetak sekundi. Dovoljno da ga pamtim cijeli život. Štap zakovan, sve stoji. Vječnost… A onda rodeo. I struna izleće… Kraj balade. Pogledam udicu, ispravljena. Sve ostalo stoji na svom mjestu. Da mi je bar predvez pukao, tippet, Ne! Udica se otvorila. Šteta, znam, ali idemo dalje. Sad sam i gladan. Ali kupljenje još traje, i znam da neće još dugo. Pomaknem se dvadesetak metara niz vodu. Na tamnog emergera dobijem par lijepih, koje valjda od tuge nisam ni slikao. Nisam se sjetio da mi je aparat u džepu. Marko spava, preforsirao, ne može više.

Onda je sve stalo. Mijenjam, probavam. Ništa. Vadim crnog mrava. Još dok sam ispucavao strunu, nešto ga pokupi. U je… Slijedeće bacanje i jedan lijep, 40+ cm mi popravlja raspoložnje. Slikanje, nazad u vodu. I još par njih. Sve u svemu, zadovoljan sam. I gladan. Aj da jedem, ionako je stalo. U svoj toj borbi sam omašio termin ručka za sat vremena. Sve hladno. Nema veze. jedem i sad s Markom izlazim na vodu. Slabo na suvu. Marko lovi na nimfu i ide mu. Ajd’ i ja da iskoristim svojih 5% vremena u lovu na nimfu. Gamarus daje rezultate. Ma OK, ali nije mi to to. Pada noć. Zapravo tamo pada noć. Za uspomenu dobijam na suvu jednu pikolo pastrmčicu, što me posebno raduje. Potočara. Divljakuša. Ajmo, Marko.

Povratak. Kod auta srećemo poznanike sa Vitunjčice. Pozdrav, kako je bilo? Pakovanje. Kući. Serpentine…

Sam izvor je, ko što rekoh, zabran i prirodno mrestilište. Riba je divlja. Nema ubačenih komada. Autohtona. Rijeka je kao sa filmova! Uživanje koje se isplatilo. Kraj je sezone. Ali se vraćam tamo, čim se otvori slijedeće godine.

 Zec Saša