Direktiva o vodama Evropske Unije

MINOLTA DIGITAL CAMERA

Direktiva o vodama Evropske Unije

Direktiva o vodama Evropske unije (Water Framework Directive – Directive of European Parlament and of the Council 2000/60/EC – Establishing a Framework for Community Action in the Field of Water Policy) jedan je od najvažnijih dokumenata iz oblasti upravljanja vodama.

Definiše upravljački sistem, od metodologije procene statusa vodenih ekosistema, preko procedura određivanja tipa i intenziteta pritisaka na životnu sredinu, pa sve do vremenskog okvira u kome vode moraju postići „dobar status“.

Primena principa iznetih u Direktivi o vodama obuhvata niz aktivnosti, koje podrazumevaju mobilisanje svih odgovarajućih struktura društva, kako onih koje imaju formalnu odgovornost, tako i onih koje su, iz različitih razloga, zainteresovani za oblast, pre svega zaštite voda i zaštite od voda. Proces primene, dakle, treba da obuhvati aktivno učešće upravljačkog mehanizma, nauke i korisnika. Sa stručnog stanovišta, razmatranje ovog dokumenta ima, kako se to popularno kaže, „Multidisciplinarni karakter“ – zahteva angažman stručnjaka različitog obrazovanja (inžinjere, biologe, pravnike, ekonomiste, i dr.).
Aktivnosti sa ciljem primene predloženih principa, imaju karakter globalnog procesa, jer pokreću proces koji prevazilazi okvire „Starog kontinenta“. Ostvarenje procesa primene pokrenulo je značajne finansijeske i stručne resurse u celoj Evropi. „Snaga“ ovog dokumenta ilustrovana je i činjenicom da se analizom predloženih načela bave i stručnjaci van Evrope.

direktiva
Značaj direktive ogleda se ne samo sadržaju, već i u činjenici da sve članice, kao i zemlje koje nameravaju da pristupe Evropskoj uniji, odgovarajuću nacionalnu regulativu prilagođavaju ovom dokumentu. Na taj način, primena Direktive o vodama vrši se na velikoj teritoriji. Time je ispunjeno jedno od osnovnih pravila, da se zaštita okruženja ne može efikasno vršiti na malim teritorijama, već ona mora biti sveobuhvatna.

Primena direktive o vodama EU obuhvata niz aktivnosti, od identifikacije voda (popisa i prikaza osnovnih osobina svih vodenih ekosistema određene teritorije), preko tipologije (svrstavanje voda u tipove, klasifikacija), definisanja vodnih tela (celine u okviru tipova koje se predstavljaju objekat upravljanja), predloga referentnih uslova (osobine ekosistema koje se ispoljavaju u slučaju da nije pod negativnim uticajem čoveka), definisanja metodologije procene statusa akvatičnog ekosistema, prilagođavanja sistema monitoringa (sistema praćenja stanja), pa sve do usaglašavanja regulative i definisanja mera za postizanje zahteva Direktive u zadatom vremenskom okviru.

Pojednostavljeno, Direktiva o vodama EU pruža finansijski, a time i stručni okvir, za očuvanje i poboljšanje statusa voda.

Dokument nosi puno novina i predlaže ambiciozan pristup rešenju načelnog problema degradacije vodenih ekosistema i nedostatka čiste vode. Novine su unesene u sve nivoe primene. Tako, predloženi principi tipologije obuhvataju koncepte klasifikacije voda koji su razvijani tokom istorije limnologije (nauka koja se bavi izučavanjem kopnenih voda), predstavljaju sintezu različitih pristupa. Zadat je okvir za definisanje sistema zasnovanog na realnim prirodnim osobinama vodenih ekosistema, koji je dovoljno jednostavan da se može primeniti, a s druge strane treba da bude u skladu s načelima nauke i struke. Tipologija se vrši uz analizu „nežive“ i „žive“ komponente vodenih ekosistema i zato se za pristup kaže da je holistički.

Novine su unesene i u sistem procene statusa voda. Primećujete da se više se ne govori o kvalitetu vode, već o statusu voda. Time se podvlači da se razmatra sistem kao celina (skup svih faktora koji čine vodeni ekosistem), a ne samo voda. U sistemu kakav je predložen Direktivom o vodama EU, ekološki stratus procenjuje na osnovu odstupanja od referentnog stanja (prirodnog stanja). Veće odstupanje od prirodnog stanja znači i lošiji status. Sistem procene definiše se za svaki tip voda, ili grupu tipova, kao i za različite grupe pritisaka, što mu daje veću preciznost od svih do sada predloženih metoda procene stanja okruženja.

U delu koji se odnosi na definisanje sistema procene statusa voda, Direktiva uzima u obzir fizičke i hemijse karakteristike vode i sedmenta, hidro-morfološke osobine.
Proces primene Direktive o vodama predstavlja pojednostavljenje odnosa u prirodi, što je stvorilo osnov za mnoge kritike u stručnim krugovima. Mnogi smatraju da principi nisu primenjivi u praksi, da je nivo pojednostavljenja visok i da ne može naći potporu u nauci. Upravo adekvatan nivo pojednostavljenja nosi najveći izazov.

Kako će Direktive o vodama biti primenjena širom Evrope i koliko će ovaj dokument doprineti ostvarenju jednog od osnovni ciljeva, zaštiti i poboljšanju statusa voda, ostaje da se vidi. Da bi se to procenilo, potrebno je da prođe još nekoliko godina. Ponuđeni okvir, svakako, pruža osnovu da očekujemo pozitivan pomak, a nama koji se bavimo problematikom primene Direktive, predstavlja profesionalnio izazov.

Primena Direktive o vodama Evropske unije u Srbiji

Srbija je, članstvom u Međunarodnoj komisiji za zaštitu reke Dunav (International Commission for the Protection of the Danube River – ICPDR), preuzela obavezu da aktivnosti na primeni Direktive o vodama EU vrši u koordinaciji sa ostalim zemljama članicama ove Komisije. Preuzete obaveze trebalo bi da doprinesu da naša zemlja spremno dočeka period pripreme za članstvo u EU, jer je pitanje zaštite okruženja, a time i vodenih ekosistema, jedno od najbitnijih u procesu pridruživanja. Zaštita životne sredine naročito dobija na značaju poslednjih nekoliko godina, kada se razmatrao prijem u EU manje razvijenih zemalja.

Aktivnosti na primeni Direktive o vodama u Srbiji započele su početkom 2004., uz saradnju više institucija – Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“, Beograd, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, Beograd, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu, Rudarsako-geološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Hidrometereološki zavod Srbije. Realizacija programa teče uz podršku Ministarstva šumarstva poljoprivrede i vodoprivrede RS – Republička direkcija za vode, Ministarsva nauke RS i Ministarstva zaštite životne sredine RS. Pristup ostvarenju programa primene Direktive, uz angažman pomenutih institucija, pokazuje da je Srbija zamislila ambiciozan program postizanja cilja. A cilj je bio da se nadoknadi zaostatak u aktivnostima na primenute Direktive od tri godine, jer su sve tadašnje članice EU, kao i mnoge druge zemlje Evrope, program započela odmah nakon stupanja na snagu ovog dokumenta (oktobar 2000.).

Treba pomenuti i pomoć međunarodnih institucija, pre svega Evropske komisije i Evropske agencije za rekonstrukciju, u realizaciji programa. Izdvajamo projekte „Jačanje kapaciteta Republičke direkcije za vode” (Evropska agencija za rekonstrukciju) i Sava CARDS (Evropska komisija), koji su znatno doprineli procesu primene Direktive o vodama u Srbiji.

Tokom četvorogodišnjeg rada, prikupljen je veliki broj podataka, vršena su istraživanja na 170 reka u Srbiji, obuhvativši više od 500 lokaliteta. Prikupljane su informacije o opštim osobinama vodotokova i karakterističnih sektora (geografske koordinate, nadmorska visina, tip podloge, širina rečnog korita, prosečna dubina i dr.), uzorci za analizu fizičkih i hemijskih osobina vode, kao i biološki uzorci.
Prema postavljenom planu istraživanja, krajem 2008. trebalo bi da bude pripremljen sistem procene ekološkog statusa prema preporukama Direktive o vodama EU, čime se stiču uslovi za ustanovljavanje efikasanog monitoring sistema, prema svim postavljenim standardima.

Autori:
1. Dr Momir Paunović, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“
2. Miodrag Milovanović, dipl.inž., Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“